Ne'š, kišo, kad o'š! II

Ako nema kiše, a Kinezi ne će da dođu pa da je navuku; ako je džabe vanđelje po Marku, ako nema koristi što sunce u kaladu zađe i što izađu krilati mravi – nema druge, triba Boga molit. Ljudi se site Boga molit samo kad dotraju cara do duvara, a sve po onoj: „Kad ti utuži, i pećini ćeš se klanjat! I drinu ćeš govorit: ‚Valjen Isus, amidža!‛“ Eno glejan one što se loptaju: prija nego što će počet to gonjanje po ledini, krste se, ljube one meduljice oko vrata, lupaju se u prse – možda koji izmoli i tri Očenaša, šta ja znan - ti bi reka, Bože moj, drektno će iz svlačijonice otić u pratre. A kad sve završi i kad dobiju, nigdi Boga i da ga durbinon tražiš. Kad se čovik nasiti pobida, para, uživancije i ostali slasti ovog svita, zaboravi di je bijo i oklen je poša. Gladan moli, sit lumpuje - jer mu ni u glavi nije da sit Očenaš đavlu zub izbija. Pametniji kažu da su najveći svicki umitnjaci svoja najbolja rukodila napravili baš kad jin je bilo najteže, kad su bili i gladni i jadni, i tužni i kužni. Pa evo i ja san bijo puno bistriji i pametniji kad bi proposti cilu korizmu – šteta što nisan bijo umitnjak. Ma, bolan, nije Bog post brez veze izmislijo.

Bilo je to negdi po Ilindanu, nema kiše, sve se sasuši, eto još nismo počeli kuvat na vinu, ali voda se štedi ko rakija čelja za maksiranje, ajvan će pokrepat, ječam i zimicu je đava ijonako odnijo, da je spasit baren ovo što na njivi još ćumija. Kad su došle vïle prid oči, reknemo pra Vali da bi dobro bilo da se u ćindiju svi kućile skupimo u crkvi i molimo s nakanom za kišu. More, kaže Vale, samo vi dođite.

Skupijo se svit u crkvi, muški na desnoj, ženske na livoj strani, sve u mokrin košuljan i košuljcin, znoj u potocin curi s obrazā, jedvo se puše. Uliđe pra Vale, pokloni se prisveton sakaramentu, pogleda malo duže svit – ko da nekog traži – okrenu se k otaru, kleče i nešto tamo sebi moli. Svit čeka, puše i stenje, primišća se s noge na nogu, a pra Vale, okrenut prama otaru, samo moli. Ko da nas i nema. Nikako da završi, pa da, brte, počmemo svi zajedno i naglas zazivat Boga svestvoritelja da se smiluje i pošalje nan kišu. Svit se malo već počejo mežinjat i komešat, sašapljavat. Ja čujen kako Prdipleska šaplje: „Kone moje, za Isusa, da mu nije štogot!“

Undan je se orabrijo Dideško, on je prakaratur i ima kod Vale jaču vezu, pa mu se prilibijo s leđa i prišaplja: „Velečasni, doša je svit molit za kišu, kako smo dogovorili…“ Ne znan kako ga je pra Vale pogleda, ali se Dideško nije stiga ni okrenit, nego je se na rikvec vratijo oklen je poša. Molijo je on i kleča dobrinjak vrimena, dok se jednon nije diga i okrenijo prama nami.

- A što ste svi vi danas došli tuten!? – Svi šute, nije običaj da pratar i puk u crkvi tako divane.
- Rašta ste došli? – jopet će on. – Je li nedilja – nije, jeli sveta misa – nije, je li vas kiša utrala u crkvu – nije. Pa što ste se svi skupili, ko da je dernek?
- Pa eto, velečasni, ono smo s tebon razgovarali da svi tuten molimo s nakanon za kišu, a protiv suše, pa … - poče, a ko će nego - Juriša.
- A da molite za kiiiišu!! – otegnu pra Vale. - A di su van kišobrani!?
Svi se zgledaše. Kakvi sad kišobrani, ne kapi znoj kros krov crkve, pa da se š njiman zaklanjamo.
- Nevirne Tome! Došli ste molit Boga za kišu, a ni nakraj uva vam nije, da bi možda Bog to i usliša, pa nebeske česme otvorijo! Di su van lumbrele, ili baren kobanice, mutapi, ogrtači? Šta je korist molit, a ne virovat u Božiju milost!

Undan smo se svi pokrili ušiman, a pra Vale je, i brez ugrnjača, počejo pridmolit molitvu koja je dugo, dugo trajala. Juriša me gurka i šaplje:

- Pa ne mora ono odman pljusnit bir mi is crkve izađemo, more noćas. Ne plaća Bog svake subote niti je mačka da odman očeprlja.