Dedukcija tariguza

Pune su mi gaće, osićan se vino Mujo kad ga je milcunjer marisa na Trgu Republike sedandeset prve –„neugodno“. Kako mi ne bi bilo neugodno, kad smrdin ko pupavci u gnjizdi, birdem ko džudžan – šta ako me neko vakog sritne i misto da mi pruži ruku, on začepi nos. Kad, šta će ti bit, ma nije to iz moji gaća – upa san u ćenipu do kolina, i to baš u onu koju smo imali prija nego se to počelo radit u kući. Kad smo ono uveli živu vodu s idropora. Ajde, odman mi je lakše; jê da smrdi stoput više, ali šta me briga kad nije samo moje. Ma šta ćenipa! – to je rika, koja stalno nadolazi, ko Sava šese četvrte. Poplavilo, da ne kažen, pouneredilo sve oko mene, a govnostaj stalno reste. Evo ga do grla …

– Ja lë znan, kad mi se klapi kako me žicnijo crnostrik, da će mi se iskolit na dobro. Još bolje će bit kad ugazin u to što je tebi bilo do grla. A sanjat, brte, tolika govna – ne mere proć brez velika dobitka. Stoput bolje nego da te srbi livi dlan. Najbolje bi bilo da kupiš koju lutriju – kaže Bazinuša. Ma ne mereš ti isklapit, koliko ona more istòmačit. Eto, sanjaj da uvlačiš uže u iglicu kako bi pomuza vola, a ona odman ima itrepetaciju.
– E da mi je znat koliko li si ji sanjala prid što ću te zaprosit! Sigur je bilo klupko crnostrika.
– Nisan ni zmijića. Sritne li mene da nisi nikako ni doša!
– I da nisan, sama bi ti došla. Ma šta došla! Da san razapejo paučinu po onoj strmini od Potkraja do na vr Rujna, ti bi se uza nju uspela.

Misto lutrije kupijo san novinu, i čim na zadnju stranu – a ja san novine uvik naopako čita – dočeka me moj san. Nije baš drekto nako, malo je uvijenije i kolturnije. A šta će kazat?

Ma u Brukselesu – a to je negdi u Belgiji, di su neki naši između ona dva rata išli na rađu, prija nego što je Duvnjak otkrijo Nimačku – u jednon sudu jadne sudije ostale brez tariguza [BRUXELLES - Suci i odvjetnici u belgijskom gradu Brugesu na sud moraju nositi svoj vlastiti toaletni papir jer je dobavljač obustavio isporuku ljutit zbog …]. A zašto, pitan ja, vi i cila Ercegovina. E pa sud misecin nije vabriki toga papira plaća račune. E ne mere tako, kaže oni tamo derektur, ne mereš kakit, izvinte molim nas, a da ti neko tariguz džabe dodaje. Plati, pa litaj kolk' oš! A vi bi tribali sudit i onizin koji ne plaćaju račune, još je reka derektur. I zavejo jin dedukciju – nema papira dok ne platite! Gori je nego što je bila pokojna Milka Planinić: ona je uvela dedukciju svega, ali brte, što jê – jê, tariguz nije krećala. Da jin je bar zavejo ono par-nepar, ili papir van dajen kad su silne večeri: utorkon, četvrtkon, suboton i nediljon – a za ostale se dane snađite. Ali jok! – ma ne da jin, bolan, ni koliko je ćat. I jadnin ti sudijan, kad ujutro polaze na rađu, žene moraju metnit u zovnicu osin užine – bokun kruva, podlanica slanine, zera sira i politar kiseline – i paketić tariguza.

Ma, jopet, lako mi je za Belgiju, ali Antiša Mali kaže da ni Ag nije otolen daleko - z dobrin konjom za tri dni dojašiš. A šta ako je i kod nji oškito s paran za tariguz? A tamo sud suduje ima jedno dvajestak godina – puno jin je upržunjeni i izumrlo prija nego što su došli na red, a neke osude i na manje nego što su već u apsani bili. Undan čovik more reć da je odleža deset godina, a osuđen je na osan. Nije, bolan, lako pravdu mećat. Ima ona gonetavica: „Šta mi je to i to: Iđe miš gredon i di stane, tu ljudi pravdu meću“. A to ti ga je kantar i kantarsko jaje; njega moraš, jaje, polako mic-mic po onoj gvozdenoj držalici i di stane, pročitaš koliko je ókā. A nije sudovanje, Doga ti, vaganje kompira! Rade oni i po noći. Jesu na moju dušu, vidijo san. Jednon javiše da Bea, ako vako nastavi, ne će bit pripušćana u Ropu do dvi iljade trijeste. Ko da je sad u Aziji! Pa se meni toju noć nije nikako dalo zaspat – kapci ko da si ji anzaplaston za čelo prišijo. I šta ću, otvorin teleliziju, i kljuc, kljuc, kad li se priko cilog akrama ukaza – Vojo. Ne znan čija je telelizija, ali gori u ćoši stalno piše PTC. Zacrvenijo se, svaka mu se žilica vidi. Nisan ga odavno vidijo, meščini da je se malo tamo i pojmijo. I ne šušljika više ko prija, ono „r“ puno bolje ovarisa govorit. Čin se ukaza, skresa: „Ma šta ti tu meni, bRe, seReš, najeb … ti se mateRe i punice!!“ I još stotinu nejednákī, sve gora od gore, ne mogu od baleka ni kazat. Ma koji si đava, kako on more znat da san ga prikopča! Kad li, on se to suduji fijeno obraća. Jadni sudija, nako driman, u zemlju, oću reć, u parket propada. A, brat bratu, bilo je mitilo dva po ponići - odman iza Voje i prvi pivci zapivaše.

Ljudi tamo od zore do mraka, i od mraka do zore, godinan argetuju, svašta slušaju, pitaju, intreveniraju, zovu svidoke za i protiva, donose prisude - i sad da jin nestane tariguza! Dođe mi, brte, da ja latin divit i artiju, da napišem knjigu šarovitu, da otpremin knjigonošče mlado k Nevijorki gradu meričkomu, da pronađe Crnog Arapina, čestitoga cara od Narodā:

Oj čestiti Ananović Kope,
Čujo jesan, a vidijo nisan
Da nan Agu dedukcija priti
Guz-papira zvanog tariguza
Baš kod onog aškoga kadije.
Da ne bude i plača i suza
Šalji jaspru i šalji cekine
I žutake - mletačke dukate
Jer nan pravda ne smi ni da kîšē
Ako nema karte da se briše
Ako l, care, paru spremit ne ćeš,
Šaljem na te Komljan barjaktara
I pametnog Budalina Talu
I kotarski šeset naerica …

A šta bi bilo da taki umorni i brez papira još i zaspu? Ko što je oni u Straliji. Sud suduje punon paron, tužba tuži a obrana brani, dvokati pridikaju bolje nego pra Vale, a undan – sekretarica apazi kako se sudija lipo uvuka u votelju, oborijo oči ko svetac na noj jednoj svetoj sličici, a iž njega - ni înti ni pînti. Ajde, govori sekretarica sama sebi, nije lako sve upratit ni upantit pa čovik zatvorijo oči da se skoncertira na svaku rič. Kad oš đavla, domalo on poče rkat i podrkivat, polako ali sigurno. Šta će ona jadna, ujtila se u puntu, pa počela kašljucat i kašljat – ko da je u košuljku po najvećoj zemeriju Vran prigazila – ne bi li ga prënila. Ali džaba! A dvokat duzeni li ga duzeni: šija rukan, uvija tilo, pa se zguri, pa se ustoboči, pa šeta tamo-amo, pa govori kako je optuženi vanj taki čovik, ma šta ću van kazivat – svetac i gotovo!, samo ga još proglasit, a tu ga se na pravdi Boga tuži da je ukra paket cigara; pa se zatrče pram optuženon, pa se vrcne pram sudiji – ko da će na nj naskočit - a sudija cilo vrime – rče. Undan ti se sekretarica primakne stolu, ko đoja mora jamit neku kârtu, pa ga prokine lakton tamo di ga sunce ne grije, a on odrknu zadnji put, otvori oči, i one mu se zaustaviše na optuženon: „Pa oćeš li ti, bolan, više priznat da si tom čoviku zukinovcom raspara trbu! Ajeli?“

Je, je, ovin u Agu je dvojstruko teže: elem drimni, elem šta ako nestane papira. Čin mu doli malo popusti, i ne mora mislit na tariguz, osvoji ga drim, pa čovik trene malo s oka, undan ga neko krne pod rebra, a on ko iz vedra neba: „Ovomu što je oko Sarajeva zakla njizi sedandeset i pet – pet godina tamnice, a ovom što ji je smaka pet – sedandeset i pet godina“, i lupne onin tokmakon po stolu. „Ma obratno, đava ga odnijo!“, šaplje mu sekretarica. Šaplji ti sad ćaći, kad ga je čovik murleisa; šaplje se na uvo živinčetu kad ga ujde zmija. A to se ne mere utepterit u sudske knjige.

A ako ćemo o rvackin sudijan, ja jin, prija nego što će prisuđivat, ne bi cilu noć da zaspat. Svu noć bi jin pušća onu Ladnu pivu, ne na česmu nego s granafora, i odvinta bi do kraja. Pa kad se sutra u sri suda prenu, more bit pogode pravo u pravdu.

- Dide, stalno mi diktiraš „dedukciju“, a iz konteksta se dade zaključiti da se radi o „redukciji“ – isporavlja mene Mali.
- Nemojder ti meni! Kad san ja za „dedukciju“ čujo, ti si još bijo u ćaćinin jajin! I manita Iva Buljanova zna da je „redukcija“ kad mrtva čovika paraju, da po drobini vide od čega je prominijo.

- E da je pameti do kadije ko od kadije!
- Ma džaba ti i jedna i druga!