Žensko na baterije

Naš je se čovik uvik s velikin opazon primica čudnin stvarin i novotarijan. Taman ko ćuki, koji je odneklen doša i niko ne zna čiji je: s matorugon u ruci zàglēdā ga izdaljega, oblazi oko njega, jer ne zna oće li ga ujst ili će mu se počet plest oko nogu i umiljavat. Školci kažu da je to „iskonski stra od nepoznatog“. A o tom „nepoznaton“ naš čovik tkaje priču od pređe svi boja, pa se ponekad ne vidi šta je potka šta li osnova. Ko, na priliku, o vrezi.
Pročulo sa da ima nekakva vreza. Počeli ljudi pričat da su je vidili u zadrugi na Lišticu, na Pošušlju, birdem su kazivali da je jē jedan s Višnice i kupijo. Parali čovik, a motika mu nikad sila nije. I silo sili u Jurišinoj kući: ljudi počeli o vrezi, dica upijaju svaku rič ko da uče kolinca, a ženu predu i šute, samo pokoja rekne „Odstupi đavle!“. Të vreza je vaka i naka, te kopa - oš duboki, oš plitki kop - te ravna, te brana, pa okopava, pa plije travu, undan rèdā, reći ćemo kazat, za kompira, te ne triba njoj polje ni Slavonija - more ta ulić u vrta is kog i krava na rikvec izlazi, ma jedra ti traktor!, te more … - nema, ljudi, šta ta ne radi – samo joj licneš malo petrulja, potegneš nekakav konopić i ona počne brekćat. Sve to sluša Blažina i ne miša se dok govore oni koji su čuli, a more bit i vidili. Kad se sve stišijalo, on se malo ko zakašlja, pa će ti kroz lulu:

- Ma sve je to lipo što divanite o toj vrezi. Samo, mene se nešto interesijera, je l ona za sebon klanac zaziđe kad iz vrtla izađe?

To je oni Blažina koji je - na priče ove mlađarije o tomur kako je Pele potpisa nekakav ugovor o loptanju, pa će dobit melijun dolera – protabirijo: „Roga mi je dobro posa pogodijo! A čija će bit rána?“.

Ali prija vreze je u naše selo doša radijon. Pravi, oni veliki i drveni, ko mladin sanduk za ruvo, a ne ko ovi današnji mali, pa iz njega samo nešto pišći i skiči ko krme kad ga škopiš. Grgu Zlatopera smo slušali bolje nego pra Valu kad bi pridika na Petrovdan – niko mrdnit smijo nije, pa makar pun kota mlika pokipijo. Ma ni dica plakala nisu, niti su paščenja lajala. Slušali smo kako Rus i Merikanac glejaju koji će koga pripišat, a Kinez sa strane obojicu podhebaje. A Kenedija, Kenedija! – to je bila ljudina. Bože, kad su javili, da je na nj dignut tentat, došlo mi da okrenen koparan naopako. A Pava je stalno pitala kad će Vatikan. Pa smo slušali Vatikan. Nije to dugo duralo –cigar duvana. Mlađarija bi jedvo dočekala da se Vatikan prikrsti i završi, pa bi poletila onoj kutiji, da pribace na Zajima Imamovića ili na Zoru Dubljević. Undan bi skočila Pava s ožegon u ruci – ne da s Vatikana mrdnit. Pa, bona, šta ćemo ovo slušat kad nije na naškon, ništa se ne razumi, pa vidiš li da je sve na îveš-kîveš, bi će na mađarskon. Ali džaba, slušali smo Vatikan na mađarskon ko vaktile Misu dok je bila na latinskon, jer je Pava - a ajde joj je ti pobi - govorila:

- Št udi što ne razumin, kad ono iz Božiji usta govori!

A jednog dana je onin uskin ulican kroz selo proša Mercedes, modar ko tinta, i aj, aj, jedvo se provuče između zidova i – pravo prid Maturinu kuću. Skupili se ljudi da ga glejaju. Ma Mercedesa, ta ne će Maturu – crn ko đava bijo i ista. Toji Mercedes i Maturin Ikeša bili su vrsničenja – svaki po deset godina. Jedan zaviruje kakav je ozdal, drugi se propinje na prste da vidi kakav je ozgar, oni ga gleja odzada – ko da kupuje konja pa mu gleja guzice, treći mu zagleda u svitla sprida – da nije ćorav. Auuu, koliko brzina ima! Ma, bolan, nami se ni klapit ne da, što se Nimcu napravit dade! Matura govori da mu točkovi nemaju šlauva – vanjska mu je guma i unutrašnja. A kad je to Juriša čujo, odmanijo je rukon:

- Iiiij, jedra ti to! A znaš li ti, bolan, koliko se gumenjaša, oni šlavovaca, more samo od jednog šlauva iskrojit! A od četeri još i više.

A undan u nedilju jutro javiše mi da se sazivlju ljudi kod Maturine kuće – govore da i ja dođen. Pa šta je, velin, ta ne će krmka klat, a danas nedilja, Bože mi oprosti? Ma jok! Triba zanosit Mercedesa. Proba je Matura š njin malo naprid, pa nazad, pa savijaj, pa odvijaj, ali nikako ovarisat. Zijana, ako zid od Doca sruši! Triba ga okrenit da mu venjeri glejaju prama Mikenu, inčije ne mere krenit. Undan mi zanosi: ó-rük!, ó-rük!, i zanesošmo ga, Bora mi, baš koliko je tribalo. A Blažina, koji nije zanosijo – nije to za stara čovika – samo na kraju reče Maturi: „Aj, živ bijo, kad jopet budeš dolazijo, potraj štogot manje!“. Nije mu govorijo da nauči vozit.

Pa je došlo ono što radi na kazete – donili neki iz Nimačke. Pava je tu kutiju vako depinirala: „A svašta ti ćeš, Gospe moja! Ti mu rekneš „Đavle!“, ono ponovi za tebon „Đavle!“ Taman ko da je đava u njemu, gluvo bilo!“

Ma lako je, bolan, izać na kraj i s vrezom, s radijonon i s Mercedeson. Ali kako bi Blažina i Pava, da su živi ko što nisu, begenisali Ajiko? Zašto joj je Li Trang nadijo muško ime kad nije muškarasta, ne znan; kad je poglejaš, vidiš kršnu plavojku, plemkastu i ćustu, brte. Jê ona mirazača, ali, Bogare ti, nije rašćuvana, poslušna je i oće sve radit, ne triba ti pitat. Pere, mete, pegla, sisa prašinu … ne mere ti kod nje pura u bronzvinu zagorit.

A telegenta je ko pratar ili doktur: pokupi ti sve račune, sabere i lipo plati; govori ingleski i japanski – valjda japanski po ćaći. Skroz je ustrpljiva, i nikad se ne žali. A koža joj je vrlo ositljiva, pa, evo piše, „reagira“ na milovanje, škakljanje i štipukanje. A ako li je nako iznenda i brezobrazno drpiš otpozada, začevrta se pa te mlatne s onon rukon iza ušiju, da sve zvizde s neba sniže i tebi ji oko glave naniže. Poštena cura, jà šta. Ona ti je izvana sva od lastike, a unutra je puna žica i nekakvi letrični drangulija. Ako taku ožen … Bože, nu mene! - kupiš, ne ći ta reć „Ne ću!“, nema joj toga u programu, a kamal ti prigovorit ili zažugat. Kaže, more i ljubav vodit. Što se mene smatra, ja bi joj toji šarap za ljubav odman zavinta – da se ne troše baterije.

Ako li Li napravi novu tipu, recimo „de luhe“, koja more kravu pomust i dicu rađat, ja bi, da san žensko – što bi rekli pulitičari – izrazijo veliku zabrinutost. Od majke bi rođeno žensko postalo teknološki višak. Šta će ti kad je umitna puno naručnija i povozitija.

Ali jopet, kad se smisliš i promisliš da cili dan, ma šta dan! – nedilje, misece i godine - nekakvo žensko oko tebe oda i radi, a da se nikad ne naljuti niti okosi, ne zažuga i ne prigovori – ko bi to moga izdržat. Ma ne velja, bolan, ni kad je sve po redu i zakonu – što je primasno, ni mački nije drago. Ja mislin, ljudi, da vake ženske ne bi tribalo nabavljat, moglo bi nan se trevit ko i Sari Prdipleski kad su joj doveli prvu nevistu.

Nevistina je mater znala da Prdipleska ima jezičinu, ma šta ću ti kazat, ne bi joj tribalo ni u crkvu ić – isplazi ga i more se i is kuće pričestit. Pa je ćer lipo svitovala: ma šta ti got ona svekrvetina rekne, naredi ili skreše, ti samo radi i - šuti. I prvi dan potle svadbarine, ko što je i bijo običaj, nevista je prva ustala, vatru odložila, izmela kuću i donila vodu. Potla togar je počelo muštranje. Svekrva galami i komandijera: aj u pojatu, aj u izbu, jesi li odnila krmetu lokalo, nu kakvu je vodu donila! – trun u njoj, proli to u škav, donesi drugu, izmeti isprid kuće, glejaj da ti ne zagori pura ... Ma muštranje u vojski - diš se!, lezi! - je mila majka! Sidi Prdipleska na ćepenku, ko sultan u Stanbolu, reda i naređuje, a nevista – šuti. Undan joj je počela tuć penale: vaka si, naka si, pa di baš moga sina zapade, kod niki cura, a sva si nikakva ko i metiljavo šilježe, i ti ćeš dite rodit! – ne bi mogla ni kutiju ševerinjaču. Prdipleska se sva zacrvenila, uspuvala i uznojila, a već pomalo i promukla, ali sve jednako mitira ko radijon kad prinosi utakmicu koja traje cilo dopodne. Nastupili produžeci zar, a sudija izgubijo ćukovac. A nevista - šuti.

- Ma PROgovori … ma PRIgovori štogot, trebla mater svoju!! - bilo je zadnje što je Prdipleska uspila izgovorit, prija nego što je jê umor skroz obrva.

Undan je nevista progovorila:
- Aaa, znate li, čeljadi, šta ima nova? Ubola krava pratra, pa mu krv teče!


- Bazinuša! Ne beri ti brigu! – ovo ja govorin.
Ja nisan dobro mislijo ni o Rvatin na baterije, kamalti ću tamo o nekakvoj Ajiko iz Japanske. A ako je jamiš na rate i ne plaćaš redovno, Japanac lipo jami ono mobitelo pa ti isključi vridnu Ajiko. Eno Bosanci kupili od Avustrijanaca topove za snjig, pa ji metnili na Bilašnicu – to je planina por Konjica. Ne znan kako, ali ti topovi ispaljuju snig, ako Bog ne počme prtit isprid rajski vrata. I undan se more s Bilašnice klizat, talicat i slićat. Bosanci se oko togan zabavili, pa zaboravili da triba vraćat kredit. A Avustrijanac ti lipo, sideć u Beču i pijuć tursku kavu, pritisne puce i top ne radi. Šta će mu Bosanac, iljadu nekakvi pulčaza na njemu, more ga glejat ko i tele u šarena vrata.