Specijalne transakcije s đubrom i pršutom*

Pitan ja Antišu Maloga što su se tliko razblejali o toj vinancijskoj krizi, pa ne mereš od nje ni oka otvorit. Šta mu ga to dođe? On kaže, to je kad nestane para. Pa bolan što su počelu tek sad o tomu vavlijat; što se mene smatra, oduvik je tako. Undan ti je on meni vako rastomačijo: merička banka dadne čoviku recimo na priliku maraku kredita za kuću i kućište. Undan tu jednu maraku, koju više nema, prodadne drugoj banki, druga trećoj, onā nekakvu vondu i, duga priča, od jedne marke naprave ji trijest i sedan. Pa se trevi da u toj dugačkoj grotulji - u kojoj se više ne zna ni ko komu, ni ko koga, ko li lije u šuplje, ko li u prazno - negdi nešto pukne – i eto ti ga đavle.
Iiij, pa Ćukovići i Šušnjare su to davno radili, i niko nije govorijo o krizi! Merikanci jin ukradu patenat i još rastelale kako je to njijovo.

Kad bi se u Ćukovića rodilo muško dite, nisu mu motali cigar - ko što su radili Mucići, u nji bi svako muško u trećoj propušilo – nego bi mu kupili ganjci nove karte. One na koje si moga i žandara, i šuštera, i šnapsa, ali i, što je najvažnije, anjca. Ne bi ja sad duzenijo o njijovu kartanju kad se već pošlo u Nimačku i kad su rpe maraka cilu noć kružile po siniji, nego o onomu otprija, kad se nije imalo pribijene, a kartat se moralo.

Jedne večeri zasili oko sinije Ante, Mate i Vrano. Na siniji špil prsimice zalega, samo čeka da ga ko prisiče. Ali nemaš u što, tugo moja.
- Ulažen devetnes rpa đubra na Poprikuši. Prigodišćeni, krmetiji – reče Ante, zadovoljno se čudeći sam sebi, kako je se avertijo.
- A ja sve u đubreluku prit pojaton – pripiša ga Mate.
Ulozi moraju sličat jedan drugom, ko i zec zecu, pa je Vrano spomenijo nešto u jagnjilu i u kotarini u docu di je istra preški govediji za usparu i po njemu sitni ovčiji za sijat rasod.

Te su noći karte tako padale, da su ujutro Mate i Vrano, svaki po pola, prigonili s Antine Poprikuše one rpe na svoje njive. Drugu je noć Ante Vratijo rpe s Matine njive i ispraznijo Vraninu kotarinu. Potlen toga je Mate ispara vas napor u Vraninu jagnjilu i otra ga na svoju Miloš-njivu. I tako su iz noći u noć po siniji kružile karte, a iz dan u dan đubar od njive do njive.

Te je godine proliće banulo ko Brekalo u svate. Na nebu, opranu i modru, ojačalo sunce, pa iz zemlje udarila trava a iz njiva para. Došlo je vrime motike i strugača. Kad se nji trojica okrenuše oko sebe, vidiše da svaki ima dovoljno đubra i vas istran na njive. Razbacaše rpe po njivan ko Komnjan-barektar Turke po polju, pljunuše u ruke, Ujmisusovo!, i počeše. Duboki za duvana.

Jazuka, velik promet, a šićar na pozativnoj nuli, pametuje Mali. Da je na nuli – je, samo ne znan kako je pozativna. Ali znan da su te godine Ćukovića magarad nagrabusila ko nikad: otraj tamo, dotraj vamo. Kaže Mali da ne zna je li bilo gore Ćukovića magarenjin te godine ili nekakvin „malin dijoničarin“ ove godine. Kako got okreneš, teško magarenjin priko koji se bisni konji tuku.

A Šušnjare su bili gospocki ljudi, nisu ti ga toji u đubar krećali. Diverkovali su oko pršuta.

Perin je brat radio u pošti, bijo poštar, pa mu nadili ime Poštar. Pa se bilo uobičajilo da se Poštaru, kad ti nešto prida, nekako odževapi, da mu se dadne štogot. Kaže Mali da je to bilo mito. Ajde ne manitaj, voden se za mito prvi put čulo kad je na radijonu ona Srbijanka pivala „Mito, Mito, bekrijo!“ Pa se za dopisnicu davala šaka duvana, za pismo i ćati i duvan, za pare iz Rope mogla je zaleć kokoš, a za dolere iz Merike i manit je zna da ne mogu ni doć ni proć brez pršuta.

A te godine zaredali naši Merikanci pare slat ko da su pomanitali. I šta će čovik, dojave mu da su stigle pare iz Merike, dođe Poštaru, potpiše i jami pare, pa počme:
- Evo Poštaru, reda je da ti dadnen štogot pršuta, ali di got san pita za kupit, niko nijednoga – sve završilo u Imackon.
- Ajde, bolan, bi će dosta da me se spomeneš kad moliš Priporuke. Ali, eto, ako ti se ne da molit, moj brat Pere je ima jedan pršut, ako ga, naki nabiguzija, nije već načejo.

Ode čovik Peri i, imaš li – iman, pošto je – poto, dadne mu pare i rekne da odnese pršut bratu, ta blizu su. Za koji misec dođu pare drugon čoviku, a Poštar ga jopet svrne bratu Peri da kod Pere kupi pršut; Pere ima onog što triba odnit bratu Poštaru. I tako se to te godine ponovilo sedan puta, zadnji put prid Božić. Dok je Ćukovića đubar oda od njive do njive, Perin oću reć Poštarov pršut nije mrdnijo s Perine lise. Dođe i Badnjak, a tadan je zapovidni post i nemrs; dođe Božić, a na Božić brte u nas nije običaj po selu sivat i u tuđe kuće ulazit. A na Stipanjdan bane Pere sa svojizin u brata Poštara, imendan mu je:
- Valjen Isus, čeljadi! Na dobro van doša sveti Stipan!
- Vazda budi bijo! I s tebon Bog da zajedno! – uglas će Poštarovi. Pa kako u vas, kako u nas, pa je ovo vrime gnjilo, sve će se ubuđavit. Undan će Pere:
- Ma šta ću, brate, s onizin pršuton na lisi? Sedmera para priđe priko njega, da se ne bi ucrva, i ja ispa kriv.
- Baš san ga se i ja sitijo neki dan kad no ga Grizelj zadnji put kupi i ljubav mi učini. Eto sedan ga puta prodaješ, a on se nikako ne da prodat. Ako se ne da prodat, dat će se pojist; aj ti njega donesi, a mali će ga izrizat, pa ćemo se počastit. Mali tanko riže, moreš kroz njegove škrilje novinu čitat.


*Ovi je naslov metnijo Antiša Mali.