Saltan

VI STE SKROZ-NASKROZ MANITI, AKO NE GLASATE ZA NAS!
DANAS JESMO, SUTRA NISMO, PRIKOSUTRA KO ZNA DI SMO!
NE OBEĆAJEMO MED I MLIKO NEGO LUČNICU I PURU!
EVO BRAĆE DVOSTRUKI REBARA, NEK UDARA KO SE DOGOVARA!
dOZNA se!
VEĆE PEMZIJE – MANJE TENZIJE!
STANITE, LJUDI! NEMOJTE SRAT!!

E, ovo zadnje nije ni od jedne pulitičke stranke – to je Saltanovo. Stranke se kolturno podnašaju, a Saltan nije baš svakoj riči u zube gleja.

Čin prid što će izbori na svakoj kući i fikendici, zidu i podzidi, trap-stanici i avutobusnoj stanici, po cakliman i daskaman, banderan i kućeran, osvanu zalipljeni papiri o vanj takoj budućnosti, sa njijovin slikan na kojin se smiju na nas ko luda ćer na manitu mater. Zdrav se čovik skroz pripane od tolike sriće što će nan sutra, kad izbori završe, grunit u glavu.

Jednon se nešto diskutijeralo, Saltan se stalno javlja da i jon ima nešto reć, ali mu nikako nisu dali da se gori uspne. Jedan govori da je bílo, drugi kaže, nije Roga mi nego je crno, treći će opet da je malo kō crngarasto, i tako se to oteglo ko Ošlova krunica, dok se Saltan ipak jednon nije nekako dokopa uzvišenja i one kokuruške što se u nju govori, pa se na daleko čuje. Pitaj danas koga got oćeš, niko ti ne će znat o čemu se svađalo, ni ko je šta reka, ni o čemu je Saltan dobrinjak divanijo – ali će se svak sitit kako je Saltan počejo: „Stanite, ljudi! Nemojte srat!!“ Antiša Mali kaže da mu je toji početak bolji nego početak, e sad ne znan koje, simvonije od Betovenića – to je bijo neki Nimac što je sklanja pisme za pivanje uz fijoline i druge davorije. Triba bolan grunit ko nebesko vrime u lišnjak, triba rukan šijat ko da su te obadi napali, muški počet, izbacit parolu, da svi stanu i zinu. A ne, Doga ti, ono ženskobanjasto: „Ja, gospodo, mislin …“ Ma šta ti misliš, jado jedan, i koga se tiče to što misliš! Lupi rukon po siniji, ako nema sinije, razbi toju kokurušku, vikni, vuče, što ti grlo daje. Saltan je to umijo, pa mi je malko čudinjavo da mu se nijedna stranka nije obraćala da je svituje prija izbora. Moga bi joj biti priportajparole. Jazuka da nije napisa memovare.

Je li Saltan juriša na Staljingrad ili je s Titon, kad bi prišli Neretvu i Sutisku, nad vatron sušijo gaće, nije se znalo, ali je se sigur znalo da je trampa po Sibiru. [Ostanite na kojoj ste! Kad je rič o gaćan, pitalo ovog mog Malog, kad je iša u niže škole, šta su radili Slaveni, biva Rvati, kad su vaktile prišli Savu. A Mali ti, nì tē nì vē, lipo odgovori nastavnici: „Sušili su gaće.“ I ona mu vorkulja dadne jedinicu iz istorije.] I komšiluk i rodbina su Saltana već bili pokopali, kad li on jedne godine, potlen što je Staljin prdeknijo, trgne prit kuću. Bijo je puno inčiji nego je miritalo, nekako tilon, a i dušon, okopnijo. Ma, bolan, u Sibiru je velika zemerija, ko zna koliko minus ispod nule, da to ni žïva podnit ne mere – spane na dno terometra i smrzne se. Sve je to Saltan pridevera, pa nan je noći i noći divanijo šta je tamo sve trevljiva, a i šta ga vamo dočikalo. Antiša Mali kaže: Dugo u noć, u zimsku gluvu noć, naš ti Saltan bilo platno tka …

… Jašin ti ja jednon tako na konju, oko mene bilina, ko zna koliko metara dubok snjig. I nešto me ujti umor, glejan di bi konja priveza, ali nigdi ništa – sve gola bila meraja. Poglejan malo bolje, kad - ne š mi virovat – vidin nekakav križ, pa ti za nj – Bože mi ne upiši u grije – zavežen konja, prostren kobanicu i zaspen. A šta ja znan koliko san spava, ali kad san se probudijo, glejan oko sebe: nigdi sniga, sve se otopilo. Lako mi za snig, ko da je i lanjski, ali nema mi konja, a on ne mere okopnit. Kad li ja pogleja gori, iman šta i vidit: konj visi o zvoniku crkve …

… Kad san tek doša u logor, nisan još bijo uvištijo, srićen ujutro ljude, oni zijaju, ko nešto mi govore, ali se ništa ne čuje. Tek oko podne, kad malo omeča, razmrznuše se i oni glasovi od jutros, pa očujen: „Zdravstvuj! Zdravstvuj, Matuška! Zdravstvuj!“ …

… Nema ti kupusa ko je socijalistički, sovicki kupus. Gleja san jednu glavicu: da je izresla na trasi, moralo bi se kroza nju tunel probijat da voz more proć. A koze su ti tamo tolike, da jedna u dva-tri kusa pojide tu glavicu kupusa. A ako je ne pojide, odrižu je, otpilaju, pa oko nog korena zalegne osan kosaca i na non panju kose otkivaju …

A kad je se Saltan vratijo vamo, samo problemi, razumiš li ti mene. Kao prvo, ne daju mu pemzije.

… I jedno ti se jutro ja dignen, obučen misno i ošinen pram buri. Do Kupresa me sidne špedicija Bugojno. To su oni, kad ji sritneš, naj ti je bolje s avuton pobić na ledinu. Od Kupresa do Koprivnice, velin, mogu i s Tabanovićom. Već izdaljega vidin ja Jovanku kako nešto prit kućon u škavu pere. Ja ti joj se prilimbin otpozadi pa je plesnen po guzican.
- Ajoj! … Ma jesi li to ti, Matiša, njava te ne odniće, uvik ti si isti!
- Ma jesan, Jove, moja, da ko bi bijo! A di ti je Jozo?
- Eno ga, brte, u kući, miša puru.
I dok se Jovanki guzice tresu, ja ti, dušo si ga moja, ulizen k Titi.
Upitamo se mi, i dok smo pojili ono pure, pritresli smo Sutisku i Neretvu. Undan ti on mene zapitaj, šta me je potralo da san potega tako izdaleka. A ja mu ispripovidan sve kako i je – ta ne znan ja lagat. Velin, Jozo moj, ona naša balavurdija doli u komitetu ništa mi ne priznaju što san s tebon srta i posrta po Prenju i Zelengori, a oni su, bi će, partizanin jagode nosili, pa mi ne daju pemziju. Ne bi brte ni ti bolje proša da je tebi kroje. Veli on, ništa ti, Matiša, ne beri brigu, nego ajde lipo doli. I šta bi van više priča, ja kući – pemzija, Goga mi, na stolu …

… A svete ti rašćike, šta mi se nomadne trevi! Ovce mi se počele mrkat, bi će nisu bile zadovoljne s našin Čulinon – ima je kratke uši – pa pobigle imackin ovnovin. Došla unuka kući, prut joj u ruci, plače, a ovce nijedne. Šta ću, ja šćap u ruke pa kroz onu šumu, pa na cestu, kad li me ono ustavi:
- Kuda ćete Vi, gospodine?
- Šta ku ću! Iđen u Kutleša, ovce mi se mrču, pa …
- Ovo ti je druga država. Pokaži pašoš! – on će ti meni.
A da ga trebla i prva i druga, ne govorin ja njemu. Velin, pusti me bolan, pa počnem jopet o mrkanju i Čulinu, o Šimici Karamatiću koji je tudan biža i niko mu pašoš tražijo nije, ali on ne dā da ga tupon čakijon rižeš. I šta ću, ja u sutrašnji, velin onoj tamo na šalteru daj mi pašoš. Ona stotinu nekakvi pitanja i sve tamo na kartu piše, pa pita koja je svrva, biva zašto će mi pašoš, a ja joj velin, upiši: „Mrkanje ovaca“.
Ja ti pašoš u koparan, šćap u ruku pa jopet na Među. Oni me tamo, nije naš nego s imacke strane, pita iman li šta za prijavit. Ja mu tijano reknen da se primakne, pa mu na uvo prišapljen: „Eno doli na noj benzinskoj stanici trojica pivaju ‚Ustani, bane!’“ On gleja u me ko Mostarac u semavor, kad su ono prvog prid Iton montijerali. Jopet je to sve dobro završilo, naša san i dotra ovce. Malo san stravinja da mi ovi s naše strane ne udare carinu na janjce. Ali se nisu dujisali da su ovce sjajne, ako su išta imacki ovnovi radili.

… Jopet ja jednon jamin u Stojana onu njegovu Volgu – to ti je najbolje avuto, u njoj se ne š smrznit ni da si u Sibiru, grije ko klačina – velin iđender u Imacki kupit štogot drangulija. Bilo je to prija nego su počelo kupovat u Gorici. Kad san se vraća, pita ovi naš gonin li išta. Ja kažen, eto tamo u gepeku pa glejaj, ta ne ću ti sad ja nabrajat. Otvorin gepek – on pun, mogle bi u nj još dvi vezitke igle stat.
- Imate li vi za ovo, gospodine, kakav račun? – on će ti meni.
- Jedra ga ti da neman računa ko da bi tamo kupova! Ko je vidijo radit posa brez računa!

… Dodijalo se meni više s njiziman na Međi čítat, pa ti ja jednog dana ošinen kud su i stari nan išli: priko njiva, pa ću priko Ričine, pa na Joviće … Baš ja priko oni skakala na Ričini, kad li ono zavika: „Stoj!“. Stanen ja baš na sridini, na jednon kamenu: voda mi oko nogu žubori, sunce grije, tice cvrkuću. Šta š, vidin da imaju nekakve pripilanice, more budala i opalit, pa me smirit. Undan oni isti poče: „Znate li vi, gospodine, da se ovdje ne može prolaziti? Pa znate li vi uopće gdje se nalazite?!“. Ja glejan oko sebe, što ne bi zna di san, ta nisan budala: „Nalazin se, druže, u međunarodnin teritorijalnin vodan!“ Isusove ti, ko da ja moran znat kud jin sve granica prolazi! Što ne udare kineski zid, da se i s Miseca vidi di završavaju jedni a počinju drugi Vinjani.

Eto, uvik kad počnu izbori, ja se sitin Saltana. Zbog sličnosti i razlike. Niko nije zna, niti je koga brigalo, koliko Saltan nadomeće, a koliko odmeće, ali mu je svaka bila za u džep. Nije ni jon benda, viruje li mu ko ili ne viruje. Eto baš mi nemamo pametnijeg posla nego virovat kako je šumar raspara vuka i izvadijo onu s crvenon kapicon. Da je on zna rasparat vuka, bijo bi doktur, kirurg, a ne ni nadšumar.

A naši pulitičari sve šumar do šumara i pričaju kako su izvadili malu, a babu će nakon izbora. Ma ne smeta meni što oni pričaju, ali protiva zdrave je pameti što oće da jin virujemo. Boge mi, oprosti mi Bože, priko glave mi je i u Boga virovat, a kamlti ću u ove općinske i županijske boščiće.

 

A.K.