Kahvu mi, maco, ispeci

Da je kave makar malo prave,
Jer mi prga moje grlo trga.

E, lale moja, tako je se vaktile pivalo, kad je kave bilo ko tičijeg mlika. Ma bilo je nje, ali nije bilo para, a bila skupa ko žeženo zlato, i zvali smo je „prava“ kava. „Krive“ su bile prga, koja se pravila od poprženog ječma, i kašnje, kad smo se pogospodili – „divka“, što su je mlili u vabrici od nekakve cikorije.Prava se kava nije kupovala brez ljute muke i velike potribe. I kad bi se kupi šaka prave kave, sasipala bi se u pržanj ili šiš, pa bi se toji pržanj okrića i groška por otvorenog plamena; undan bi se ladila, pa u non albanskon mlinu mlila. Oko toga se pipalo i diverkoval s velikin opazon, da se ne bi, ne da Bog, koji trun kave prosujo. A zaključavala se su devet ćilita.
Triba znat pit kavu. Kako se pravo kaveniše, ja sam uvrštuljijo išton kad san se jednon naša sa svojin pajdon Osmanon u njegovoj radnji kraj Radobolje. Donijo mu ja oprana masla i dobra duvana. Ajmo probat duvan, veli on, i pristavi u noj đezmi kavu. Nalije nan po jedan vildžančić - malašan bolan, ne bi oko u nj stalo – i ubaci po jednu kocku šećera. Pripalimo. Dobra duvana, jarane, govori Osman i odsrkne iz vildžana. Undan san i ja odsrknijo. I u mom vildžanu se ukaže dno. Ma bolan, kad bi ja s lokve pijo vodu, ima san jaki srk, oko moji se usta metar uokrug voda zatalasa, kamalti ne će ona suza kave u vildžanu. Toji me dan Osman nešto čudno gleja, a priča nas nikako nije išla. On i dalje mota cigar za cigaron, srče, a kave u njegovu vildžanu stalno jednako. E je mu z berićeton, nako ja nešto duman. Kad san se diga da ću poć, daleko je meni, triba vatat prugu, Osman mi lipo reče:

- Antiša, bolan, drag si mi ćojek, bolji mi jaran nikad ovdje kroćio nije. Ali ako ćeš mi još koji put ovako kahvu popiti, dina ti, nemoj mi dolaziti!

Posra san se čoviku u ćejip i gotovo. Moga san mu bilo šta ukrast, ko zna šta sve sapsovat, izbit mu oko iz glave – ne bi Osman reka da mu i drugi put ne svratin. Ali kavu nako seksirat, to Osman nikako nije moga ukabulit.

A danas, ko ti više zna šta li je prga, šta li pržanj; šta li divka, šta li albanski mlin, ko li je čujo za Osmana ko li za kocku šećera – i veliko i malo, i muško i žensko, i manito i pametno pije, srče i loče kavu na svakon koraku, u svako doba dana i noći. A ima je svi vela: turska, spreso, makljato, kabućino, dočekuša, sikteruša …

Ali, Osmane moj, kako ja sumiran, i tvojoj je kavi odzvonilo! Je ona prava, ali evo čujen ima i pravija. Kava od - oprostite vi koji ste kolturni – mačiji govana. I skuplja nego prava pedeseti godina: vildžančić - pa pesto kuna! Koliko li košta vildžan zlata? E, ali – kažu pametnjakovići koji imaju viška para, pa jē probali – tâ je prošla kroz mačija criva. I izašla oplemenjena tamo di sve izlazi što kroz criva prolazi. Kad san to čujo, rečen Antiši Malon da mi je to sve skroz manito i da malo izvidi tu setuvaciju. Evo šta mi je ispripovida.

Tamo negdi daleko, kad iz Azije pođeš pram Avustraliji, po šuman reste kava, a u šuman žive nekakve divije mačke, koje toju kavu, kad joj zrnje sazdrije, zoblju. Ucilo. I kako svakog dana nekomu nešto na pamet pane, tako je tamo tim ljudiman palo na pamet, da iza ti mačaka po šumi kupe njijove brabonjke u kojiman su i ta zrnja kave. Pa su to čistili, kavu pržili i mlili. I kažu nema na svitu bolje kave. Pa počeli prodavat. Ali ne iđe jin salalno: ko će, bolan, cilon svitu kave nasrat – ne bi da je tizi mačaka ko mravi. Eto prošle godine su skupili samo četeri kvintala kave. Zato je tako i skupa.

Ja iman pet mačaka i mačka. Ne držin ja nji toliko što bi tijo ili što ima puno miša. Kote se, a meni se mačiće ne da smicat: ne znan kako bi a i dođe mi ji ža. A nikakve koristi od njizi; miša ako i ulove, igraju se š njin – ne će ti ga tâ gospoda pojist. Ma šta ću ti pričat, ne će ni slanine. Samo bi crveno. Kurve komunističke! Ima dvadni gonin ji da idu gra. Di će mačka ist gra, Doga ti ljubin! Nema druge, morat ću ji šopat graon ko što Slavonke šopaju guske. Sad se pametan čovik pita, oslomebodi Bože, što bi mačke ranijo graon! Bazinuša stalno moli Boga da mi pamet prosvitli. E, ali triba bit povećuran: recimo sutra počneš prodavat vojnički gra od mačiji govana sa suvin rebrin. Dobra bi se tu para dala ubit. Dobro bi to bilo i za turizam. Danas, bolan, što je manitije i čudinjavije, to bolje kuri.

Eno, priča Mali, kad je bijo u Londonu na skruziji. Iđen ja, veli, ulicon, kad na izlogu svega i svačega i jedno – govno! Piše: tri i po vunte. Šta si sad, govori on, i pravo ulize unutra. Cura mu to donese, Mali ćuti da niti smrdi niti miliše. Kad li šta će ti bit – ono od lastike. Dobro, zašto prodajete lažno, valcivikat, ljutnijo se Mali. E, ne smimo voden držat pravo, ne da spekcija, nemamo vrižidere, moglo bi se usmrdit, govori cura. A ko zna i koliko bi koštalo.

Ali, jopet, ne će lako bit s našin mačkan, ako gra i progutaju: one su najčistija živina, pa kad iđu sporadsebe, lipo na njivi iskopaju rupu, metnu ga u nju, zaprpaju i odmaknu se ko najpoštenije. Pa ti, pajdo, traži. Ko što se traže oni tartupi i Istri, ot kojizi se život diže.

Ako mi ovo s mačkan i gravon ne bi ovarisalo, ne će ti ga meni nijedno mače više do mačke dorest. Čujo san da Stipe Srićkin ima svoj recepis za mačiće: samo mu namiriš pun škav vode, doneseš mu mačiće i on jedno po jedno zaroni u vodu, drži jedan dušak dok ne pristane trzat, izvadi ga, pundan drugo … i tako ji sve naslaže.

Nemojte, vire ti, kazivat ovizin što se bore za životinjsku pravu – moglo bi to Stipu vrlo pogodit.
 
A.K.