Nevina jalovica

Jedna cura, đava joj zna ime, poduzela se u Merici da će izučit visoke škole, pa joj nestalo para. Triba puno jaspre, pajdo moj, ako š postat, re' ćemo ti kazat, doktur, učitelj, derektur. Jedino brezplatno moreš izučit za pratra i za časne sestre. Ali nije ona pošla u časne – daleko o toga. Sve mislila - na jedno smislila: rastelalila priko intreneta da prodaje nevinost, biva, još je nije niko pozna, ko što Adam poznade Evu koja zače i rodi Kajina. Nije to oni iz Istre, jer on nema brata Abela.
Nije cura imala ništa drugo za prodaje, pa raspisala konkurs, a tomu reknu intrenacijonalna ukcija - ko dadne više. Nije to ko prija kod nas: ko prija divojci, njegova divojka, nego ko više divojci, njegova divojka. Ima joj i slika, lipa brte ko upis, da je kod nas, pivala bi se na svakon derneku. Pa navali, narode, ko dadne više. Zadnja je cina bila, što san ja upratijo, blizu četeri melijuna dolera - toliko je ponudijo neki budalaš.

E da je mene pitala, mogla je i više zaradit. Ja bi je svitova da ne skuplja pare samo za prvog, nego i za drugog, trećeg i tako baren do desetog. Recimo na priliku, dajen sto iljada da buden deveti. Jer nije šala bit deveti curi kojoj je prvi platijo tolike melijune. To ti je ono: deveti konj u podrumu. Kad su Šušnjare mogle jedan te isti prišut prodat sedan puta, što ne bi i Merikanka mogla prodat ono desetak puta.
 
Merikanka ko da je pripisivala od Andrije, koji je, pokoj mu duši, davno bijo oselijo u Šandrovac. Kažu da je to negdi pođuć od Bilovara. Andrija je ima dobru ledinu na Svinjači, a ovaca nije ima, pundan ni ovčijeg sira iz mišine. A volijo je ovčiji sir ko što je i Merikanka volila školanje. I on ti jedne večeri, prid što će poć sa Svinjače kući, ode na silo u nekakvi Kvesića i ponudi jin pašu na Stupin. Pa koliko je, pitaju Kvesići. Pa eto, ne ću puno, nek bude tri kile sira, volja te u grumenjin, volja u prpi, a more i pomišano. Pravi se ljudi u malo riči pogode. Laku noć, laku noć. Ali nije ti ga Andriji „laka noć“, nego ti on svrati i kod neki iz Rasna, pa i njiman prodadne istu pašu. Pa je prodadne i trećin.

Sutra ti Andrija u prve pivce pođe uz Bili brig i u razviđanje stigne do Počivaljke, pa sidne da se nasrče zdraka kakva nigdi nema. Prid njin puca oš Vran, oš Čvrsnica, a prid noson Svinjača ko na dlanu. Poče bleka ovaca, meketanje koza, rika volova, rzanje konja, crndekanje zvona. A tri stada s triju strana goni nešto ko bura lišće na njegove Stupe. I započe svađa i čítanje na Andrijinin Stupin, mavanje štapin, a i škriljke poletiše. Nije Andrija ima vrimena čekat kako će to završit; triba ić, di li Rakitno, di li Mamići, Bog ti nejadan.

Moglo bi se reć da je Andrija sprovejo tajnu, međuseocku ukciju. A ja san ukciju ima još dok san nejak bijo.

Ma bijo san ti ja stođava i dženabet svoje vrste. Svi u komšiluku su govorili, da san pljunuti ćaća, pa se nikako nisan moga dujisat, zašto je on mene nako mlatijo, marisa i triska, kad je sve, što bi ja učini, bilo na njegovu sliku i priliku, je li. Jedno lito meni ti se napodalo igrat gude s ostalon dicon. Sad, ne bi ni bilo jada, da nismo počeli igrat u pare. Mene nije nikako tilo, pa ti ja izgubi ono lemuzine, što san ima. A sve mi se činilo, poć će me, majku mu zavarin, samo kad bi ima još koju paru. Undan ti se ja zamislin:

Što mislijo, na jednu smislijo:
Prija zore i bijela dana,
Dižen ajvan i u brdo krećen
A sve glejan mladu jalovicu,
Srida biše, danak od pazara ...

Dlaka joj se sjaji, debela ko da je s pratarske ráne, rep do zemlje – dušu dala za pazar. Još nije ni vodila, nevina ko ona Merikanka. Malo vrime, a za dugo nije, ja ti njoj uže oko rogova, pa potegni – pravac Imacki. Dođemo tamo ja i jalovica, a čitav se pazar okrenu za nami, bogare ti ko na derneku, kad se cili puk okriće za najkršnijin paron. Navališe ti prosci, oću reć kupci, ko lepirice na lampu. Polako, ljudi, velin ja: ko dadne najviše, njegova jalovica. Undan je zaratilo: jedan vikne, ja dajen vliko, drugi ga prišiša s niko, treći obojicu pripiša s onliko, i tako se to oduzenilo, a cina reste ko mliko u kotlu prid što će pokipit. I u jedne mire stane cina na nekakvu brkajliji. Undan se javi jedan zgure koji je cilo vrime samo gleja i šutijo: dajen koliko brko i još toliko, reče on a pazaron se samo prođe ono auuuuu! Nije bilo četeri melijuna ko u Merici, ali je brte puno bilo. Za te mu pare pridado i june i uže. Broji stari pare, a sve zapitkuje, oklen san, a ja mu velju, onako ko iz vedra neba: iz Grabove Zabiti. A di je to, veli on, nisan za to selo nikad čujo, ima li koje veće misto blizu. Nema, tamo je sve malo i nepoznato, daleko iza Božiji leđa [što bi Antiša Mali reka: tamo oklen sveti Petar izvodi korner], velim ja njemu, i prisican rukon priko bosanski planina. Pa kako ti tako malešan pa prodaješ kravu, doveza se on mene ko đava kršćene duše. Bolan, mlada krava pa mlad i gazda, ne dan se ja jopet. A di su ti ćaća i mater, jopet će on. Vidin ja, odni će đava šalu, pa ti skoro zabugarin i rečen mu, dobri čoviče, ne pristaji mi na moje jade, zar ne vidiš, da san siroče. Ćaća mi nomadne baca mačka, jako zamanijo i jako se nagejo nad provaljaniju, pa odletijo zajedno s máčkon, i namisto da se vrati ćaća, vratijo se mačak. Kad je mater to vidila, zdrnula se i uskočila u čatrnju. Tako san ti ja osta brez roditelja i pitke vode, sam s máčkon i ovo jalovice.
 
I tako san ti ja, drago si ga moje, još se sunce nije počelo ni obarat, već u brdu igra gude s ostalin. A za jalovicu san skonta, da je nestala i da je jê sigurno vuk pojijo – na sriću, njavla ti ga na sriću, biše u to vrime vukova ko pasā. Ali na moju jedinu dušu, dok je zašlo sunce, izgubijo san cilu jalovicu, a i krmetaše pride. Dobro da me nisu svukli gola. Šta ću sad, kud ću sad, mislin ja. Da se odmetnen u ajduke, rano je a i kasno je. Jer još san nejak, a kasno je, jer ajduka više nema, ko će mi bit Mali Marijan; a i noć će brzo, sledit će mi se krv od stra. Ništa, pođen ja kući s ono goveda što je ostalo.
Kad ja prid kuću - jalovica privezana za orašak i prid njom dobra balica sina! U prvišu se začudi, pa se zaveseli, undan se rastuži, a malo se, bogare mi, i zasekira nad svojon pameti – kao, eto, skrenijo san, pa mi se svašta priviđa. Primaknen se ja, velim popipat ću je, pa ako jê – jê. Nisan je ni dotaka, a ona poteže nogon i smiri me baš ovden viš kolina. I danas me štrecne za promine vrimena. Sad, sve ja mislin, jalovica je čoviku pobigla i došla sama kući – Bog bogova! I šta ću ja, ajd u kuću, pa kud puklo da puklo. Kad tamo - oni čovik, što kupi jalovicu, i ćaća divane ko braća. O, jadan ti san, majko moja, uvatin se ja u puntu! I šta da ti duljin, čovik biše negdi ozdal iz Miloševa Doca, ćaćin prijatelj, godinan su zajedno nosili duvan uzbrdo. Kad je čovik lipo večera, diže se i pođe, a ćaća mu izbroji na paru, kolik i čovik meni u Imackon. Broji ćaća i sve govori, dobro ti je prodade kurvin, ne bi ni ja vliko ujtijo za nju – morat ću ga dat na trgovačke škole. A zna san ja, di je šale, bit će i plača.

Kad čovik ode, ćaća naredi da sidnen za siniju i da večeran, a na siniju metnu oni veliki nož, što se š njin krmenja kolju. Idi, idi, siroče, pa kad pojideš, undan ću te zaklat, poče on mirno meni. Meni zastade oni prvi zalogaj, stvrdne se i ni makac. Evo i danas je tu – zoven ga Adamova jabuka. Isuse, gledan kruv i mliko i sve kontan, da mi je to poslidnja večara, ko i Isusu, milosna ga bila. Bilo je to prvi put u životu, da nisan moga ist – a mora san. Sva srića u nesrići, da ćaća morade nešto izać nadvor, a ja onu čanju samo iskrenu pod siniju – mačak, ko da me je čeka, da to posrče i da me spasi. Posle me ćaća mlatijo duboko u noć, ali ja nisan tijo proplakat, samo san stenja. Evo dvi pošivače pribi oda nj, a on ni da kmekne, vika je ćaća. Undan san oko ponoći proplaka, više radi njega nego radi sebe, pa je samo povika, e vala Bogu, bacijo se na krevet i zaspa ko pijanac. Eto, zato su me jedno vrime zvali Jalovica.

E da je u to vrime bijo intrenet, koliko bi ja za jalovicu ujtijo, a is kuće, što no se kaže, ne bi mora izać.

A jä počen, mal ne zaboravi: ako Merikanka napravi naki pazar, ne će tribat ništa ni učit. Mogla bi u Zagrebu kupit puno magare diploma, sa samin petican. Ko što san i ja vaktile onom svom starijem kupijo jednu u Vakupu.
 
A.K.