Toja ni žabu zgazila ne bi!

Ne znan bi li Christina Pommerel zgazila mrava, ali žabu sigur ne bi.
Ona je – Križa a ne žaba – šover, i to avutobusa, pajdo. Ne znan kako je se vozat u prugi koju žensko vozi – baš ću probat jednon kad oden u Zagreb, čujen da tamo svaki drugi trajvan žensko vozi. Elem, Križa potrala prugu i aj aj kroz grad, jamila tišma i gužva, ne mereš ti vozit kako oćeš, nego pođi – stani, stani – pođi. I šta da ti duzenin, kasni ona već dvajest minuta, putnici žugaju i psuju. Dvajest nimački minuta ti je barem našizi sat vrimena; osin to-ga voden u nas moliš Boga da pruga ikako trgne pa taman da kasni pola dana. I tako vozi Križa brzo što joj gužva i zakon dopušća, i undan odjednon – zakōčī. Svi, i koji su sidili a pogotovo koji su stâli, poletiše naprid – ko da kod šoveršajbe UNRA pakete dili. Šta si sad?! Križa pritisnu pucu, vrata se otvoriše i ona lipo ode nadvor.

– Ma kud nam ode vozačica? – Ans pita Vridrika koji sidi kraj njega. Ans je na jedno oko dalekovidan a na drugo kratkovidan, a šoverka je baš bila negdi između toga dvoga.
– Eno je podvaliči se pod prugu.
– Kog će đavla pod prugon, ta ne će je ona popravljat, a motor joj radi!... O majne got, pobignit će mi i ovi es-ban u osan i vrtalj! – kuka Ans gore nego Bazinuša kad će zakasnit u crkvu.
– Eno je nosi žabu ... Odlazi š njon priko ceste ... Prilazi priko branika … – uživijo se Ans ko da prinosi loptanje između „Mladosti“ i „Boksita“.
– Ma kakvu žabu, jebla je žaba, zakasni ću na posa … !
– Zelènu. A možda je i žabac – mirno dojavljuje Ans.

Vire putnici kroz pendžere i glejaju kako Križa prilazi priko kanala, dolazi na ledinu, ćurka i polako postavlja žabu na travu, s opazon ko ono kad su postavljali štapetu na stol. Kad se vratila u prugu, undan je nastala galama veća nego u našem selu na zboru birača kad smo odlučivali o uvođenju struje. A Križa je samo šutila, pustila ručnu, ubacila u prvu i, s pomoći Boga, krenila dalje.

– E ja ti kažen, curo, goni ću te po svizin sudovin, a ako triba i do Zaustavnog suda! – zapritijo je curi Ans.
– A ja san mislijo: eno će ga sad poljubit! Onog žapca – rekao je Vridrik, a Ans je na nj iskolačijo oči ko varen zec.

Kad je Križu sutra došla na posa, oni će ti portir njoj:

– Gospojice, ne merete ulić! Vi ste sosve pendirani.

A ona ti, ne budi lina, aberiše sve novine – to se reče medije – i sijaset oni razni udruga, što ništa ne rade, nego samo galame. Tojizi ti udruga ima ko mušice na maunan, ako ne posiplješ bilin praškon. I borami digla se prašina – ko iza boksitaša dok nije bilo aspalta – počelo to pritiskat gracki štranciport, pa su odman drugo jutro poslali nekog boćina do njezine kuće:

– Oprostite, molim nas, gospojice Križe, ajde Vi lipo dođite na posa i vozite! Samo Vas pulir moli da više ne spašavate žabe. Đava ga odnijo, jedan žaba više ili manje – ista stvar! – reka je boćin.

I vratila se Križa na posa, ali nije ništa obećala što se smatra žâbā.
Nije to najvažnije, ali oklen žaba na aspaltu, ćaća je zakarta? More bit vidila žaba da svi iđu na posa pa i ona digla … se. Ali jê važno zašto je šoverka žabu spašavala. Piše tamo da je Križa cura, još se nije udavala. Ko zna more bit je, kad je se zavukla pod prugu, skontala da je to njezin začarani kraljević iz one priče što su mi dica čitala. Pa ga poljubila, ali nije bilo vajde. Bi će nije znala da su sve priče, gatke, plašila, vile i vilenjaci prišli na tê-vê.
A more bit da ona žapca i nije poljubila, nije joj se dalo kolik ni Krti kad je na Lokvici pojila ovce. Ovce se naredale oko vode i piju, Krta sila na nekakvu ploču, kad li odnekud joj na kolino skoči – žabac. Gleda s ona dva izbuljena oka pravo u Krtu, a Krta s ona svoja dva čakarasta oka gleja u nj. Šta je ovo, obe moje Gospe, i sinjska i širokobriška! Krta pruži ruku i on se pope na šaku, naki mokar i sluzav. Gleja ga Krta, gleja – i ona je bila čula onu o kraljeviću – pa će ti:
– E ne ću, brte, taman da ću za Ciganina poć! – i zavitlja žapca u lokvu, voda štrapnu i ovce se poplašiše. I ne udade se Krta. Ni za Cigu.
A šta ako je Križa samo tila spasit jadnog žapca, ako nije imala srca da ga satare. To što je ona napravila, glejajuć iz Božiji visina, i manitom i pametnom je isto; a jopet će jedan reć da je pametno, a drugi da je manito.
Drago Martinić isto tako umalo nije satra zeca. Vozijo Drago „Viću” por Rebara, bila je noć, kad li - prida nj iskoči zec. Svitla zeca bi će zaslipila i on ti se, ko budala, otisne bižat cestom prid „Vićon”. Pritisne Drago po gasu i počne za zecon pravit osmice; jê zec brz, ali je „Vićo” u četvrtoj brži. I taman da će ga avuton mlatnit, zecu se nešto sune i skoči poda cestu. A kako je Dragu bila ponila želja da osvoji zeca brez ispaljenog metka, i jon s „Vićon” – poda cestu. Ujutro su ga izvukli s traktoron.
Baš se nešto pitan kako bi se Križa podnašala da je vozila liti kros Knešpolje. Kažu da na svitu nema mista di ima toliko komaraca. Dok si proša Knešpolje, nalipi ji se po šoveršajbi ko da si ji mistrijon zabaciva, a i motor ti prokuva – toliko ji se zaleti u masku i ladnjak. Džaba ti da voziš i pet na sat. Križa bi ustavila avutobus, okrenula se spram putnicin i rekla:
– Ajde, ljudi, izađite i gurnite mi ga kros Knešpolje, pa ću undan nastavit vozit! Ne mereš vliko Božiji stvorenja poubijat.
Pa ja, čimen će se žabe ranit ako se komarci po-smicaju.
Ja lě znan da u Bibliji piše kako Bog, ne sićan se sad koji no dan biše, stvori sve životinje što plivaju u moru, lete po zdraku i gamižu, ode i trče po zemlji. I undan Bog reče Adamu i Evi: „Rađajte se i mložite, sebi zemlju podložite, tican u zdraku, riban u vodi i svon živinon što puzi po zemlji vladajte, i neka van budu od vajde!” E sad, šta se tu more, što je zvrknuta Eva tila da najprija vajdiše od zmije.
Eto, ne sićam se ja, ali pokojna mi je mater često znala reć, kako san plaka za Roson. Ovce i ostali janjci s prolića otišli u planinu, ostala samo Rosa. Šta san ja, drtesina, zna zašto su janje, kojemu san ja nadijo ime, ostavili kot kuće. I ja bi dadni Rosi sad koru kruva, sad grumen pure, pa ti se ona namečila stalno za menon odat. Kud got ja, ona za menon, pa bi i u kuću da su joj dali. I jednoga dana je zaklaše – zato je i nisu gonili s ostalin u planinu [Ako je nekomu muka ovo čitat, re ću da su je „lišili života”]. Mater mi je pričala da san cili dan plaka, a i drugog do podne, i stalno ponavlja: „Zaklaše moju Rosu!” Tako dica misle, da je mlada živina – janjad, pulad, pilići, lisičići … - ista ko i oni, samo što ne znaju govorit i neki imaju četeri noge. Kad odresteš, ukaraviziš da krme moraš lišit života, jer ako ne ćeš, svi će reć da si manit što si ga godinu dana ranijo i mekinje kupova. A osin toga, moraš se četvrtkon i nediljon i omrsit, ne mereš stalno o čorbi golici, soparnoj raštiki i puri. Lako je sidit u konculariji i mugat samo zeljiju; ali ajde ti, pajdo, cili dan metraj za novi vinograd i idi samo tučene kompire!
Sve na svitu ima svoje misto i svrvu. I nije od Boga da se čovik nad živinon iživljava i da je muči. Ko što nije ni naormalno da moja pranevista – svaki put kad joj spomeneš onaj vilim u kojem deru lisice na živo da bude bolje krzno za bunde – cili dan plače ko kišna gljist … ko kišna godina. A kad na te-veju gleja onu jadnu dicu u Apriki, ništa kost i koža, glave jin s vratova spadaju - malo uzdane, ali joj se suza ne otme. Je li ovo sve pomanitalo?
Jedno jutro kosin na Poprikuši ditelinu. Prva je, pa izresla u pucu; kosa šišti ko zmija, padaju otkosi ko Srbi na Kosovu. Kad, eto ti neviste, nosi u tikvi vode. Stanen da naoštrin kosu:

– Zašto ne plačeš, nevista?
– Zašto bi plakala, ćako, za Isusa!?
– Pa zar ne vidiš koliko nevini i zeleni Božiji stvorenja u cvitu mladosti ovo jutro pade! Šta je ova ditelina komu kriva? Evo još i rosa na njoj –  govorin ja svojoj ositljivoj nevisti i jamljan struk diteline da obrišen oštricu. – Nu, poglejaj! Iz svakog osička po jedna kap, to su njijove suze. I ne samo da ditelina plače, nego i viče, kune i priklinje, jauče i ječi, samo ljucko uvo ne čuje te glase. Ko što ne čuje ni nemučni jezik životinja.

Ne govori pranevista ništa. Sigurno misli da san pritra u kosidbi, pa mi malo udarilo u glavu, ili misli da je zajevrkajen. Šta jê - da jê, sa će ona kazat Ba-zinuši.

– Ma ajde, Bog te smejo, ako ono ne bleji, ne riče i ne muče, ne kokuriče i ne skiči, nije ti ga ni živo. Pa kako ćeš ga undan žalit? Nisu njemu svi svati! – rekla je moja Bazinuša.

Gudo moja, makar je sramota,
Mora ću te lišiti života!