Obnovljivi izvori

Loptač Charlton Ville potplèntā igrača International Manchestera, a ovi, ko da je to jedvo dočeka, potetùla se i pane. Pa se počme privijat i kukat ko da mu ko klinove pod nokte zabija. Sad se vata za nogu, sad za glavu, pa za trbu, pa za leđa – ma zašto se got ujti, boli ga. Pa zašto se undan vata? I sudija ti lipo ćurlikne na ni ćukovac – penal!

Jedan iz Manchestera napenalijo loptu na no okrečeno misto, pa se malo ko izmaka – strke će je opandrčit. Golman se raskoračijo na sri gola, raširijo ruke i stoji mirno vino ono moje plašilo što san ga metnijo u kokuruz u Docu. I zatrkā se oni izvođač i prija nego što će jē kičnit – prasak! Cili stadijon odjeknu. Ti bi reka skrši se ona motka što joj reknu stativa. U tomu on loptu i opali – nije moga više stat – ali je ono plašilo na golu obrani. Šta je to bilo, šta je puklo? Kad li potrči sudija ko da ga je zmija žicnila, dođe do livog krila Ville, koji je nako sta malo postrani, pa zalandra rukon u džep i podri mu prid oči onu žutu ceduljicu. To se kaže: „Pokaza mu žutu kartu”. Pobuniše se ovi iz Ville, saletili sudiju ko konjske muve konjsku guzicu, mašu rukan, viču i čítaju se š njin, ali džaba.
– Pustijo je vitar! – odgovara jin sudija. – Pa svi ste čuli kako je puklo.
– A sad ti nami lipo reci di to piše u loptačkin propisin da čovik ne smi prd … to jest otpustit vitar! – zapinijo kapetan Ville ko da ima zavrt.
– Ne piše to, ali piše da ne smi ometat pajdu koji puca penal! A vaše livo krilo je birdam nadiglo desnu nogu i opalilo ko nebesko vrime i time omelo izvođača! Pripa se čovik pa nije moga ni opalit ko Bog zapovida, pa mu ovi vaš obranijo! – ne da se sudija. – Zato je i dobijo žutaka, a penal će se ponovit.

A tek undan je nastala zbrka i strka oko sudije. Počeli ga drpan i povlačit za aljine ko momci cure kad je gonjanje. A sudija, ne budi lin, napipa i izvuče crljeni karton i otpremi dvojicu kući na užinu. Antiša Mali kaže da je sudija, zato što je naredijo ponavljanje penala, sigur musleman. Ajde, mali, ne baljuzgaj! Di će musleman sudit u Ingleskoj.
Kod nas, brte, kad bi se komu omaklo, pocrljenijo bi ko kukurik, a ovaj Inglez – koji je taku oluju, toliko vitra proizvejo da bi i vitranu, onu što na vitar radi, pokrenijo da je tuten bila – samo požutijo. A oni što su ga branili, ni luk ili al ga malo milisali – pocrljenili. Svašta ti će!

Jê ovo smišli, ali je to ništa spram onin u Prdpleskinoj pojati.
Kad je Prdipleska došla ko mlada neva morala je se, baren u prvišu, lipo i poslušno podnašat. I jednon ti ona spraćala tele u kočak kad joj se omakne i sva pojata odjekne – ko da je vo muknijo. O sramote, tugo moja! Pripane se Prdipleska i šta će ku će, nađe nekakvu crljenu mašlu i sveže je teletu oko vrata. Podmitila ga da nikom ne kaže. Nisan ja to vidijo, ali je se tako pričalo.

Ijako je Prdipleska tribala bit otporna na zuku te vrste, jopet je jednon sebet nje nagraisala.

– Zaspali mi kad li u neke mire zgrominja. Bože, ne znan je li zdimilo u kuću ili kraj nje. I undan se sitin, jadna, da su mi vinci na dvoru, ako ji kiša stopi di smo prispili. Neman ja kad lampu palit, a Pleće spava ko gluvo kuče, prija bi ga nadvor iznijo nego probudijo, nego ja nako u kobenaciji i popletin izletin i poletin u avliju da ću unosit vince. Nako ti se u noj pomrčini potetulan i panen. Dok san se dizala, poglejan u nebo – kad melijuni zvizda, ko da si ji zasija. »A Pleće, njava ti je kokuruškon začepijo, ko i oće!«, dujišen se ja odman.

Jadna Prdpleska je od Plećina obnovljivog izvora vitra mislila da je zagrmilo. A jazuk bi bilo da se duvan na vincin stopi.

Voden se kod nas nije ni znalo da se tomu kaže „pustit vitar” dok Bariša nije mora otić Glavadanoviću u Mostar. Pa ga doktur pita kako je s vitrom, a Bariša zapovrza sad o buri sad o jugovini. Undan mu je doktur to lipo razoputijo.
– A tako! – začudijo se Bariša. – Ja ti to mogu koliko got puta oćeš, di got oćeš i kad got oćeš.
– Nemoj, sve je u redu, sve je u redu! – reka je doktur. Tadan smo saznali i da osin štokrle, tronošca i ćemlije ima i stolica.

A priča san van kako ono sve svicke krave isto rade i od te silne njijove prdljavine stvara se epekat staklenke. Ko će njiman dat žuti, ko li crljeni karton.

Ma lako je meni za loptanje, Prdiplesku i Barišu, ali šta ako nekomu izleti obnovljiva nergije u eropskon palramentu. I to baš kad se glasa. Undan glavni što sidi za onin stolon kašljucne, nadigne obrve i ko stražar odsiče:

– Ko prdnot!
Svi jedan dušak šute. Ko bi se od sramote, a i od stra, javijo.
– Ko prdnot! – izistira precidnik
Na kraju se javi jadni samokritični Rvat – a da ko će – ne bi li prikinijo rvacku šutnju, i prošaplje:
– Ja.
– Nazdravljot! – rekne precidnik i objavi glasanje isponova.

 

A.K.