(Br)ime

Žene su u gladnin godinam za divije zelje znale reć: Podriži mu žile, nadi mu ime, pa š njin u lonac. Nema ti zelja, birden travke, drveta, živine; sela, grada i države, brda, planine, drage, doline, ledine, ograde i njive, potoka i rike a da nema ime. Sve se imentuje, da ljudi znaju razlikovat. Nije isto kad kažeš, izaša san uz Brlošku i izaša san uz Vinjansku stranu – Brloška je strmija.
Kad zapivan uz Vinjansku stranu,
Pozna ćeš me, mala, po pivanju.


A imena je izmislijo Bog, milosna ga bila, kad je svit stvara. Kako je što stvorijo, tako mu je i ime nadijo. I tako stvori Bog čovika i nadije mu ime Adam, pa ga, dok je spava, zaleti i stvori mu ženu – Evu. Svit se mložijo pa imenā nikad dosta. Ne mereš, matere ti, svizin ljudin nadivat ime Adam. I ženan – Eva. Pa su se izmišljala nova imena – is potribe, a ne iz bisa. Ali nikad ji dovoljno, pa su smišljena bezimena.

Antiša Mali svakog đavla čita, i što triba i što ne triba, pa je tamokar u nekakvin knjigan naša popis svizi kućedomaćina Rvata u Bê-â ot prija dvista i četeres godina. Vatikan naredijo da se popišu, pa pratri klipsali i popisivali. Pa kaže ima tamo priko sedan iljada glava kuća, a uza svakog metnulo selo, župu, ime i bezime, koliko je u kući brčne čeljadi a koliko maksuma. Undan ti Mali to obrni – okreni, izmišaj – promišaj, pa izdikliči: E, najviše ima Įvānā (823), pa Mátā (548), Pêtrā (467), Mârkā (431) i moji Antīšā, oću reć Ántā (418) – sve prava naša lipa imena. Mali kaže da su to židovska, samo malo priportana na našku. Pa jê: eno ji svizi po vanđeljin, koji apoštol, koji vanđelist, koji kakav inčiji vunkcijoner. Petar je stina na kojoj je Isukrst, milosna ga bila, Crkvu zatemelja. Na kamenu, jà šta, ta ne će na gnjili, pa da mu Crkva potone. U zemlju. Vrano mi je u to vrime nešto slabo sta, bijo je tek na dvaneston mistu – gotov ispast iz prve lige.

I ù sve kad zbrojiš, imaš pedeset i tri muška imena, ako ćemo ubrojit i po jednog Izaka, Gabru, Davida, Danu, Krstu, Aleksu i Adama. Eto, jadni Adam, prvo Božije ime, pa samo jedan. E sad, kod nas ti je bijo nekakav običaj, da se muladi, što bi reć nezakonitoj dici, nadivalo ime Adam, da ne kažen Eva. Kad bi se toga danas držali, od Adamā i Evā ne bi moga u trajvan ulist. A ženski imena ima sedamnes – to su udovice, di nema muškoga gazde. Najviše je Ánā, Bìsērkā, Kátā, Lúcā i Ánđā. Jopet lipa naša imena.

Ali šta ćeš ti, bolan, svit se množijo, pa imena nikako dosta napripravit. Kaže Mali da je bilo kuća sa po četerestero čeljadi, i kako got okreneš, u kući mora bit više Ivana, Mata ili Marka. Undan ti naš čovik, ko kad je pametan i provećuran, iz iste kuće u knjige upiše trojicu Mátā, ali je prvi Mate, drugi Mateško, a treći Matiša. Evo šta smo mi sve napravili od Ivana: Ìcan, Ìčōta, Ìćan, Íće, Ìćina, Įka, Ìkan, Ìkača, Ìkanica, Ìkara, Ìkas, Ìkēla, Ìketa, Ìketina, Įkeša, Įkica, Ìkiša, Íko, Ìkōta, Įkul, Įvāć, Įvāk, Įvālj, Ìvan, Ivánac, Ìvānda, Ìvanica, Ìvanić, Ivànina, Ìvānko, Ìvas, Ìvat, Įvča, Ìvčāk, Ìvčīn, Íve, Ìvēlja, Ìveta, Įveša, Įvica, Ìvić, Ìvija, Ìviša, Ívko, Ívo, Įvoja, Įvoje, Îvoš, Ìvōta, Įvša, Ívšo, Įvūn. Eto, pa jami koje oš. Šta će jadni Nimci – imaju samo Ansa.

I tako je to išlo z dida na unuka, z babe na unuku, dok je đava samo ponekad i priko fikenda poviriva vamo. Ali otkad je zasijo i dropijo među nas, sve se zabacilo, išestilo i uneredilo. Počeli smo uvozit i imena. Di š sinu nadit ime Ambroža ili ćeri Anđa, Bog te maza! Ljudi će se smijat, šalat i maskarit. Ili, ne daj Bože, Andra. E, ali Andrijana – to je brte puno lišpe. Mali kaže da se najviše uvozi iz Talijanske, Španske i Ingleske. Eto me okrićite brez struje na ražnju, ako je ijedan Talijan ili Španac da svom ditetu ime Gabro, Boškan ili Ruža. Što bi, ta nije manit. Šta će ti ime ako u njemu ima imalo oni čšćžđljnj?
Nikad nisan čujo da bi neko zapiva gangu

Neću, majko, Jercegovca Jerku,
Čini mi se da je manit zerku.

Kad to žrvnja i krklja po ustin, oće ti zube polo-mit. Pa su čeljad počela jamljat lipa i kratka imena, ma šta ću ti reć – tope se u ustin ko bonbone pesto pet sa crton: Lana, Nika, Lara, Mia, Ema, Vran, Ma-teo, Leon.
Nema, bolan, današnji svit vrimena zvat dicu s imenin koja su se otegla ko srpsko Virovanje. Dok ja izustin „Ba-zi-nu-ša!”, jaja u tavi zagore. Emu prija izgovoriš nego okon trepneš. Undan, ta nova imena lipo čut, slažu se kako got okreneš:

Jučer ja i komšinica Lana
Cili dan smo čuvali ajvana

Kako se ovo „Lana” lipo sklanja s „ajvana”! Moglo bi se i uz remuniku pivat; št udi što Lana na-nosi na srnino tele. Eto i Ana je kratko i lipo, ali mu se nešto ne da.

Ali, što bi ja nadiva imena kakvi ima ko ćimile-ta; triba nešto novo, što niko nema. Evo Antiša Mali je naša i ova lipa nova rvacka imena: Kala Leloo, Priti Iva, Umma Azzra, Šanel, Severina, Kelly, Rhi-anna, Radhika, Reina, Svea-Chiara Khan, Santiago, Edison, Penelopa, Tong-Tong, Adela-Channel. Meni je najlišpe Tong-Tong: zovneš ga jednon, a zovnijo si ga dvaput, ko da si mu dvaput pozvonijo – ne me-re te nikako pričut. Ko kad putuješ za Baden-Baden kod Štucgarta, pa ojednon dođeš dvaput.
Kad je sve ovo skonta, jedan što župnikuje doli negdi pri dnu Neretve, odluči i rastelali da će svizin roditeljin, koji budnu dici nadivali stara rvacka ime-na, po baban i didovin, dat iljadu kuna. Napraviš de-setero dice, recimo na priliku Gabru, Ambrožu, Mandu, Ružu, Križana, Andru, Jozu, Matu, Antu i Cvitu i strpaš deset iljadarki u džep. Župnik je već i platijo prvu iljadarku – za Gabrielu. Eto, prvo pa žensko. Još ako je su dva L. Ja se sićan da je bilo Gábrā, ali ji više nema ni za simena.

Čovik za svašta more bit zaslužan, samo ne mere za svoje ime i bezime – sve su mu to drugi dali; nap-ridni roditelji za ime, cirkuzli selo za bezime. Eto, jadni su roditelji ditetu malo ispravili imentovanje, pa je sad Sandra Koza; a kako bi zučalo da je Anđe-lija Koza. A šta bi undan reka jadni Živko Lešina, šta li Tarzan Kukavica, a tek Anđejo Prčivragović i Dragi Četnik. Bivalo je toga i prija. Eto u tomu po-pisu, što ga malopren spomenu, imaju i ova bezime-na: Balov, Brezkućić, Brezimenčić, Dronjić, Krma-čić, Magarčić, Mamiguz, Muzo, Nedoklanović, Ne-tikvić, Nitković, Parigaćić, Pecikozić, Skočibušić, Serkić, Torboglav, Ušljivić i Zaprdičić.

Jedan je bijo sa mlon u vojsci a zva se Jašar Ja-šar. Pitan ga ja koje mu je ime a koje bezime, veli on: „Jašar mi je ime, a prezime mi je, bolan, Jašar”. Aγa, velju ja.
A u Rusiji je bilo vako:
– Faljn Is, čovik – povikaše uglas čovik i žena bezimenon Voronjin.
– Uvik bijo! – otpovrne matičar. – Kakva srića vas nosi?
– Pa eto mi bi malog utepterili u državne knjige.
– More, brte. A kako će mu bit ime? – zapita matičar i jami divit i artiju.
– BOČ RVF 26062002 Voronj …
– Kako to!?
– BOČ RVF 26 …
– Pa jesi li ti, ženo, rodila eroplan ili dite, bogare ti? – prikide je matičar.
I tako se oni tu čítali jedan dušak, a ostali ljudi čekali u redu. Evo sve, velite vi, a i matičar, ali okle jin to.
– E pa to je na ruskon – govore uglas sritni rodi-telji – skraćeno rečeno „Primjerak ljudske vrste ro-đen u obitelji Voronjin-Frolov 26. lipnja 2002.” [ta-ko baš piše].
– Pa kako ćete ga zvat!? Na ručak. „O Boče!”, „O primirče” ili „O ljudska vrsto, ajde odman kući, púra je na siniji!”
O maniti ljudi, zejtana ti. To misli matičar.
Da ne bi Merika ostala iza Rusije, jedan ti Meri-kanac dođe matičaru i promine bezime u ZZZzzzyad – ko da je muva zvrkulja. A u Merici moš šta oš, samo plati. Neki govore da čovik oće bit zadnji u te-levunskoj knjizi, da sam sebe lakše nađe.

A ko mi garantuje da to nije Zijo rodon iz Bosne. Zijo koji muca.

 

A.K.