Svemirska ćenipa

Ima ti oko vove zemaljske kugle sijaset satelita koji kruže. Ima ji toliko da će morat gori počet postavljat semavore da se mogu razminjivat, jer ako se počmu sudarat, pa počme padat gvozdena kiša, bi će belaja. Kažu da neki imaju take parate da te more lentrat i kad odeš iza busa sporadsebe - i tebe i ono što si ostavijo. Ali i joni mogu imat kakvu valinku, mogu se pokvarit. Eto baš ovi dana čitan da se na nom najvećem međunarodnon satelitu pokvarila ćenipa, pa su na vrata obisili tablu „van upotribe“. Pa kako će se ćenipa pokvarit, ta nema tu neke lektrike! Toji ti je satelit zajednički, ruski i merički, a kvar se trevijo na meričkon. Kaže da su tu ćenipu inžinjali Rusi, pa je ugrađena na merički dijo satelita. Bi će da su jin Rusi podvalili po onoj: „Dosta ste litali, ne ćete nan više srat!“ I sad će Merikanci jedan dušak, dok se to ne popravi, morat ić na olakšavanje u ruski dijo. Ja da san Rus, ja bi jin naplaćiva, ko i ona žena vaktile u ćenipi na Trgu Republike u Zagrebu.

Prija pedesetak godina u našem ti selu niko za ćenipu ni zna nije. Govorilo se da toga ima u gradovin, a dokaz je Mićuka koji je s nekakvim Livnjacima u Zagrebu povećava slike. Vako ti je bilo kad bi on dođi kući:
- Valjen Isus i kako ste svi po redu!
- Uvik bijo! - rekli bi ukućani. - Ajde sidi, pripovidaj šta ima u Zagrebu, jesi li vidijo koga našega - privatijo bi mu did.
- A nisan ti ja za siđenja - reka bi Mićuka, pa jurum priko vrata.
- Šta li mu je sad! … Ma kuš, bolan, Mićuka? Nisi ni doša, a ti ode!
- Ljudi moji, od Zagreba ga nosan samo da ga ostavin ko čovik negdi u ladu! Ima li išta lišpe ko ćurnit u lad, pa bez žurbe i iće, lipo sve natanane, onako seirit i glejat sva ova brda i lipotu skroz doli do Klobuka, birdem i Bijakovu! - izdikliči Mićuka i zamače u ogradu.

Undan je jednog dana Juriša počejo kopat rupu, svi su mislili, a bilo je rano proliće, da će usadit štogot voćke. Ali jok! On ti nad tu rupu natkiči drvenu barakicu i rekne da je to „zavod“, a i rastomači šta se tu radi. A ja san dotad mislijo da postoji samo jedan zavod, oni što je bijo napisan na svakoj knjigi iz koji moj Mile nije ništa naučijo - Zavod za izdavanje udžbenika Sarajevo.

- Ma nisu njemu svi svati, pa ti vedri svom Bogu! - govorile su komšije.

Ali kad su malo pomalo uvidili kako je to lipo, i da moreš ko čovik sist a ne ćurit, svejedno ti sivalo - livalo, svi su navalili kod Juriše. Juriša nije naplaćiva, a da čeljadi ne bude dosadno i da imaju šta za čitat, s unutršnje strane vrata je napisa: „Bolan, ne žuri, ne radi to na vrat, na nos, ni na svoju ruku!”

Svi su išli u Jurišin abort osin Čiste; nije on tijo ni prismrdit jer ga je jednon uparilo. Bijo on u Slavoniji na radu, a tamo silna ravnica, sunce iz zemlje izlazi, u zemlju zalazi, nemaš se ti di zaklonit kad moraš ić sporadsebe, nigdi busa ni kamena. I on ti upitaj jednog pajdu šta mu je činit, a ovi mu rekne, pa bolan bleso jedan eno ti ona kućica tamo, to ti je ve-ce. I otrka Čisto tamo, e sad šta je bilo i kako je se omaka, ne znan, ali je upa u ona … da mi se izvineš kako se kaže. Čisto počejo vikat - nije čovik zna plivat - ali niko ne dolazi da ga spasi. Na kraju je počejo vikat i molit: „Bože, primi dušu moju, tilo je ijonako u govnin!“

Ali ništa što je lipo ne traje vično, pa ni Jurišin zavod. Brzo se napunijo, pa je Juriša na njemu napisa, ko i ovi u satelitu, „van upotribe“. Taki mu je i u koprvu zaresta; ne će grom u nj zdimit.

- Dabogdan ga ne bilo, zašto ne otvore vrata i ne izbace na dvor, ta široko jin je! - čudi se moja Bazinuša Merikancin iz satelita.

Ma ne zna ona jadna da gori u visinan nema téžē. A teža ti je ono kad baciš kamen u vis a on jopet pane vamo doli - nešto ga tegli. E, a u svemiru ti toga nema, ništa ne pada, pa ni govno. Kako got okreneš stalno je oko tebe, nikako ga se kutarisat. Ko što nije moga ni Kalamanović.

Oklen se Kalamanović potrevijo u moru, ne znan, a nije ni važno. I tako brčka ti on u plićini, ko i joni što su š njin, ta nijedan nije zna plivat, kad li ga spopane ono što je i cara s konja stiralo. A Kalamanović konta da se ionako od ramena naniže ništa ne vidi, pa ga otpusti u vodu. Nije ni okon trepnijo, a ono izroni prid oči. On ga poklopi i gurne na dno, ali ono prije iskoči nego se on digne. I tako nekoliko puta. Njegova je nesrića što su to ovi kurviši što su š njin bili sve to vidili. Pa je nastala narodna izreka za onog koji slabo pliva: „Eto bolje plivaš nego Kalamanovića govno!“

Ne zna moja Bazinuša, ako bi ga Merikanci gori bacali, da bi moglo past vamo doli po nami. Ili bi počelo kružit oko Zemlje, ko i ostale zvizde nebeske. Pa bi se gledalo kad izlaze Vlašići, kad Plugovi i Medvidi, a jopet kad će se pojavit Volarica kad li Merička krkalina.