Umro brez četeri osnovne

– E, dico – počela je učiteljica prvadiji prvog dana u školi – sad će se svaki od vas lipo imentovat, reć kad je rođen, koga ima kot kuće i za čega bi tijo izučit. Ajde ti! – uprla je prstom u prvog u prvoj klupi.
– Ja san imenon i bezimenon Kimani Nganga Maruge. Ne znan kad san rođen, ali iman godina dvi manje od osandeset; iman jedanestero žive dice, sedandeset dvoje unučadi i dvistotinjak praunučadi – jedno od njizi će mi dolazit na roditeljske sastanke. – Eto malo si priresta, dobro nisi prija poša u školu? – jopet će ona.
– A štaću ti reć: najprija san mora čuvat krave, undan se oženijo, pa posula dica, nije se moglo; pedeseti godina san bijo u pokretu Mnjau Mnjau sve dok nismo istrali Ingleze, pa sad ovo, pa sad ono i eto … A tijo bi izučit čupanje zubi. Ako Bog da pa poživin.

Ali, eto, nije Bog dâ i Kimani je umro u trećem osnovne, otiša prid Boga i brez one najmanje mature. Nikad ne će izučit za zubara da sam sebi izvadi oni jedan jedini zub z donje strane koji mu je smeta dok govori.

Nisan ja iz Avrike, ali ni ja nisan dopro dalje od trećeg. A nisan ni umro niti san otiša u pokret Mnjau Mnjau, a za Pavelićev san bijo još nejak. Posla učitelja Crnogorca tamo oklen je prvi put svit ugleja, pa san pobiga iz škole i nikad više u nju nisan povirijo.

Ali, eto, naučijo san pisat – lišpe pišen nego ijedan pratar. A dalo mi se i računat, oš račun s više, s manje ili s puta; samo mi diljenje nikako nije išlo, đava ga i izmislijo.

- Imâš sedamnäēst bûbljā pûrē; tî ždrôknēš pôla, guzïca ti se začepïla, a pôla dadnêš Ikěši – kolïko ti ostänē, jâdo? - priupita ti mene Crnogorac.
– Ja bi pojijo sve, ako ima mlaćenice … - reknen mu ja tačno da ni zlato u računu tačnije nije.

A ovo je bilo vako. Pisali smo zadaću iz računa. Guto je sidijo isprid mene, a Ikeša isprid Gute, pa smo ja i Ikeša imali iste zadatke. Unda san se ja s Guton pogodijo da mi došapljava šta Ikeša piše, a on, Guto, ijonako mu ne gine jedinica, ne će sebi ništa ni pisat. I kad je počela pisanija, poče ti meni Guto šapljat:

– Pedeset i jedan podiljeno s koliko jednako je sedamlest … Tu di je „koliko“ metni četeri … Osandeset i jedan podiljeno s koliko puta tri jednako je dvajes i sedan … Na „koliko“ metni osan ..

I tako ti meni Guto šaplje, ja sve lipo pišen i trljan ruke od sriće. Kad li prit kraj, Guto se okrenu i reče:

– Sad sve to prikriži!
– Ma zašto da prikrižin, Bog te maz… !?
– Pa, bleso jedan, i kod njega je sve prikriženo!

Jednon učitelj reče, da će sutra na Poznavanju prirode i društva mene i Ikešu pitat Panonsku niziju i neka to dobro naučimo. Kad san doša kući, misto u Panonsku niziju, mene ćaća posla u Dolac. Da kûćan za duvana. Sutra Crnogorac najprija diže Ikešu. On ništa nije učijo, a ima je sve petice – zna se lipo, kako su govorili, „izrazit“.

– Panonska je nizija naša žitnica a Jadransko more naš prozor u svit – opalijo je Ikeša.
– Ehválā, Iväne, blagô májci koja te rodïla. Ovakô se ûčī! Na mìjēsto! Petïca!

Izađen ja prid onu kartu, na njoj svake boje, pa upren šipkon po onon zelenilu – tu bi morala bit toja Nizija.

– Panonska nizija je naša žitnica a Jadransko more naš prozor u svit. Ima tu doneklen klime, a borami i reljepa …

Undan je Crnogorac reka da spustin klašnjavice i da se privisin priko klupe. Izvuka je iz gaća kaiš pa me počejo opuzivat po najmekšen dilu tila. Njemu je kaiš služijo za oštrenje brijatije britve i mlaćenje dice, a nosijo ga je u gaćan jer mu je tu uvik bijo naporuči. Svašta san u životu moga pritrpit, ali ovo me, brte, skroz bolilo, pa san mu se izmaka, posla ga tamo di san reka i pobiga.

Nisan se zna snać ko Vranjković. Niko ne zna kako je on dogura do vakulteta. Proučava on toji vakultet u Zagrebu nekoliko godinica, a undan ga se sitijo đavliji Tito:

– E moj Vranjkoviću, ne ću ja tebe čekat da mi služiš vojsku kad ođuturumiš, ajder ti meni lipo na albansku granicu, a potle studijeraj do pemzije.

Ode on na granicu i odonlen piše kolegan u Zagrebu:

– Dragi moje kolege, primijo san vaše pismo i sve razumijo što mi pišete. Ali ne razumin što mi ne pišete: ništa mi ne javljate jesan li položijo koji ispit otkad san u vojsci. Zašto san van ostavijo lektimaciju i indekas?

Eto tako se to nekad lipo zamlaćivalo provesure, a ne ko ovi danas: nä ti iljadu evura, daj mi dvicu.

Pa provesuru neugodno.