Asanaginica

 
Što se bili u gori zelenoj?
al su snizi, al su labutovi?
da su snizi, već bi okopnili,
labutovi već bi poletzli:
ni su snizi, nit su labutovi,
nego čator age Asan age.
On boluje u ranami Ijutim;
oblazi ga majka i sestrica,
a Ijubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam bolje bilo,
ter poruća virnoj Ijubi svojoj:
,Ne čekaj me u dvoru bilomu,
,ni u dvoru, ni u rodu momu.'
Kad kaduna riči razumila,
jos je jadna u toj misli stala,
jeka stade konja oko dvora,
i pobiže Asanaginica,
da vrat lomi kule niz penžere;
za njom trču dvi ćere divojke:
 
Vrati nam se, mila majko naša,
,ni je ovo babo Asan ago,
,već daiža Pintorović beže'
I vrati se Asanaginica,
ter se viša bratu oko vrata:
,Da moj brato, velike sramote,
,di me šalje od petero dice.'
Beže muči, ne govori ništa:
već se masa u žepe svione,
i vadi joj knjigu oprošćenja,
da uzimlje podpuno vinčanje,
dva je sinka u čelo ljubila,
a dvi ćere srid rumena lica;
a s malaknim u bešici sinkom
odilit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo,
i jedva je s sinkom rastavio,
ter je meće k sebi na konjica,
s njome grede k dvoru bijelomu.

U rodu je malo vrime stala,
malo vrime, ni nedilju dana,
dobra kado i od roda dobra,
dobru kadu prosu sa svi strana,
ja najveće imoski kadija.

 Kaduna se bratu svomu moli:

,Aj tako te ne želila, braco,
,ne moj mene davat za nikoga,
,da ne puca jadno srce moje,
,gledajući sirotice svoje."
Ali beže ne ajaše ništa,
već je daje imoskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljase,
da njoj piše listak bile knjige,
da je šalje imoskom kadiji:
,Divojka te lipo pozdravljaše,
,a u knjizi lipo se moljaše,
,kad pokupis gospodu svatove,
,dug podkluvak nosi na divojku;
,kada bude agi mimo dvore,
,nek ne vidi sirotice svoje/

Kad kadiji bila knjiga dodje,
gospodu je svate pokupio,
svate kupi, grede po divojku,
dug podkluvak nosi na. divojku.
Dobro svati došli do divojke,
i zdravo se povratili s njome;
a kad bili agi mimo dvore,
dvi je ćere s penžere gledaju,
a dva sina prid nju izodjaju,
tere svojoj majci govoraju:
,Vrati nam se, mila majko naša,
,da mi tebi užinati damo.'
Kad to ćula Asanaginica,
starišini svatov govorila:
,Bogom brate! svatov starišina!
,ustavi mi konje uza dvore,
,da darujem sirotice moje'
Ustaviše konje uza dvore,
svoju dicu lipo darovala,
svakom sinku nozve pozlaćene,
svakoj ćeri čohu do poljane,
a malenu u bešici sinku
njemu šalje ubošku aljinu.

A to gleda junak Asan ago,
ter doživlje do dva sinka svoja:
,Ote amo, sirotice moje!
,kad se neće smilovati na vas
,majka vaša srca ardjaskoga.'
Kad to čula Asanaginica,
bilim licem zemlji udarila,
u put se je dušom rastavila
od žalosti gledajuć sirota.


Zapisao: Ante Žužul Marinović