Bilo je to još u vrime antikrista. U Ričicama je živijo neki Marko, a ima je još mlađe braće i sestara. Bijo je lip ko jabuka. Jaki, visok -moga je bacit kamen s ramena dvadeset koraka -samo malo gluv, pa su ga zato zvali –nesritni Marko. Kako je bijo nagluv, stalno je nosijo glavu nagetu na jednu stranu, pa mu je bilo teško naći curu u Ričicama.
Kad su mu umrli mater i ćaća, Marko se mora pošto-poto oženit, jer je valjalo dvorit i njega i mlađu dicu u kući. Markov stric, neki Iko, koji je bijo oženjen iz jednog sela ispod Zavelima, nagovori ga da uzme jednu usidilicu, za koju su čuli da je vridna i poštena, da nema nikoga svoga, a isto je lipa ki nagorkinja vila. Samo je malo ševala u jednu nogu, pa je zato i ostala usidilica, a to nesritnom Marku nije smetalo, jer je i on ima valingu. Tako je i bilo.
Negdi iza Dušnog dana, nesritni se Marko, zajedno s proscima uputi pod Zavelim po curu. I sve je to dobro prošlo, doveli oni curu kući, a strina mu vesela, a kako i ne bi -sad će se imat ko brigat za nj i za kuću.
Mlada je bila radišna, sve bi začas obletila i uradila i ništa joj nije bilo teško, još je i strini pomagala kad god je šta tribalo. Svi su u selu govorili da nije moga nać bolju.
Prve godine nevista, a zvala se Mila, nije išla u tuđe kuće sidit, pa su joj počeli zamirat. Tek se druge zime malo oslobodila i sa strinon bi se uputila u komšiluk. Kad je već zima stegla i žene su se počele češće sastajat jedna kod druge, da malo prikrate noć i pomognu jedna drugoj u rađi. Tako je jedne noći bura puvala ko nikad, a misečina bila ko dan. Nekoliko je žena u jednoj kući sidilo i manilo kukuruz, a s njima je bila i mlada. Sidila je podalje od šporeta, kod vrata -i pokrila noge traverson. U jedan čas, od silne bure, otvoriše se vrata i traversa joj spade s nogu. Kad druge žene vidiše da mlada ima jednu magareću nogu, skočiše se i povikaše od stra, a mlada -ko vitar, pobiže priko vrata niz rivine i više je nikad niko nije vidijo. Markova dorata su našli u proliće, mrtva u Sklopinama.

Jedne pokladne večeri, sideć oko ognjišta uz bukaru vina i ljudikanje, muž spazi da se nešto čudno događa. Majka mu je sidila s jedne strane ognjišta, a žena s druge s diteton u naručju. Igrale su se s divojčicon i zabavljale je. Odjednon baka reče :
'' Pr'ni babi ! '' i djevojčica priko vatre, ko leptir, pr'ne i odleti baki.
Žena ustane iz kreveta, uzjaši na melu i izgovori magične riči : '' Ni o drvo, ni o kamen, neg' u Pulju pod orah. '' I kad to reče nestade je.
Znatiželjni muž tide za njon, al nije baš točno upantio njezine riči, nego reče: '' I o drvo, i o kamen, i tamo di su one .'' Kad je izgovorio te riči, neka moćna sila ga uze  i s njime omlati sva drvlja i kamenja. Tako izudaran nađe se u nekoj konobi di se ilo, pilo i veselilo. Svega bi u izobilju. Pozdravili su njegov dolazak i primanje u ceh te mu ponudili  vino iz zlatne čaše. Rekoše mu da ne spominje  Presvetoga.
On uzme čašu, pinese je usnama i kad je tio srknit , reče : '' U ime Isusovo. '' U tom trenu pogasiše se svitla, nestade svega. A on ostade sam, pa pomisli: '' Stavit ću bar zlatnu čašu u njidra da bi nešto iskoristio. '' I unde provede besanu noć.
Kad ujutro, neki nepoznat čovik otključa konobu i nemalo se iznenadi kad ga je ugleda. Nisu se mogli sporazumit jer su govorili različitin jezicima. Bili su u Italiji. Tada se naš čovik maši rukon u njidra da izvadi zlatnu čašu. Kad tamo, umisto čaše u njedrima je bilo magareće kopito.

Litno doba. Božja pripeka nije dozvoljavala dulji boravak na suncu koje prži sve zemnike. Zrak je bio težak i jedva se disalo. Gago Depića se umorno vuka za svojin stadon ovaca i koza. Znoj mu je kapa s čela, nije ima snage ni držat dugački kamiš svoje zemljane lule među zubiman.
Ovce su plandovale i nisu više pasle, dok  su se koze razletile okolo. Bojeć se da ne uđu u tuđu ogradu i naprave drugom šćetu, Gago ih  je vraća. Odjednon mu padne pogled na  ledinicu di je spavalo lipo žensko dite. Gago pomisli. ''Bože, ko je ostavio ovo ubogo stvorenje da se prži na suncu ? '' Brzo usiče jedan kitnjasti ogranak i napravi ditetu ladovinu. Moglo je mirno i spokojno snivat jer je sada bilo u sjeni. Zadivljen je neko vrime promatra dite, a unda je mora za svojim stadom.
Nije prošlo dugo  vrimena a prid njin se pojavi mlada žena i upita ga:
'' Je si li ti napravijo ladovinu mom ditetu i tako ga zaštitijo? ''
'' Jesan'' , promuca Gago zbunjeno .
'' Zato što si učinijo dobro dilo, ja ću te bogato nagradit i ispunit svaku tvoju želju.''  reče njemu neznanka.
'' Ja neman nikakvih želja , osim da mi se okoze riđ koze jer ih iman malo u sadu'' , skromno će on.
'' Želja će ti bit ispunjena '' , reče ta žena i nestade.
Dugo se Gago pita ko je to moga bit, ali nije dukučio. Tek u proliće kad su se u Gaginoj staji kozili samo riđi jarić, bio je siguran da je ona neznanka bila vila.

Zapisala Ana Leko prema kazivanju Matije Babić Duduković, rođ. Udiljak

Jedne večeri mlađarija se sastala u Mandića kući u Jarčenjaku. Razgovaralo se o svačemu pa i o tome ko je strašljiv. Jedna divojka je uporno tvrdila da je neustrašiva i da sama u po noći smi otić na groblje. Svi ostali su tvrdili da ne smi i pala je oklada. Jedan mladić joj je reka, ako ona to uradi, da će se s njome oženit. Dat će joj svoj nož koji triba, ko dokaz da je bila u groblju, zabost na određeni grob. Ujutro će svi ostali doć provjerit je li to stvarno i izvršila.
Oklada je bila laskava i primamljiva, pa je divojka bez razmišljanja uzela nož i pošla put šamatorja. Društvo je je čekalo, a kako se nije vratila do prvi pitlova, uputili su  se na groblje. Iznenadili su  se kad su je našli onesvištenu na naznačenom grobu, a pregača joj nožen pribodena za zemlju.
Šta se dogodilo? Divojka je bila strašljiva ko i svi drugi, samo je stra potiskivala. Kad je došla na groblje tila je zadatak obavit što prije. U panici je klekla na grob i zabila nož ali kroz pregaču. Kad se tila podić nije mogla. Misleć da je potežu mrtvi, od stra se onesvistila.

Zapisala Ana Leko prema kazivanju Matije Babić Duduković, rođ. Udiljak

Antu Mršića Redžepa su vile nosale. Bijo je najlipši momak u selu. Svako nekoliko njega bi jednostavno nestalo na dan, dva i niko nije zna di je iša. Opet bi se vratijo u selo, uvik je se vraća. Kaziva je da je iša s vilaman priko Crvenog jezera. Konopi bi bili s jedne strane na drugu i oni bi plesali kolo nasrid jezera. I tako su priplesali sva jezera u nas. Dugo je živijo, al se nikad nije tijo ženit da ne naljuti vile. A one su ti samo birale najlipše momke, biće oni njiovi nije bilo dosta pa su se mišale s ljudiman.

Zapisala Ana Leko prema kazivanju Slave Leko, rođ. Kraljević

Jedno vrime u Rimaca je stala vila. Narod je je zva Rimčevon vilon, al niko nije zna kako je došla u nji. Nikad nije tila ništa ist, čingod su je nutkali njojzi nije valjalo. Jednon je Rimčeva  žena Zora pekla kruv ispod sača i iza sača je ostalo malo lugava kruva. Kad je Zora digla sač, vila je to vidila, zaletila se i uzela izgorene okrajke i brže – bolje ji pojila. Sutradan je stari Rimac naredijo da ujte sačon pola kruva da se vila najide. Vila in je donosila sriću. Plela je i prela i rekla jin da predu i s vretena motaju klupko i doklen god ne uzdanu konca će bit. Kažu da su se Rimci na tomen i obogatili i da zato nisu dali vilu iz kuće. Jedan dan su otišli u polje i kad su se vratili nje nije bilo.

Oko pedeseti godina, nije to ni davno bilo, u Mašića je bila jedna čobanica. Zvala se Mila, imala je oko dva'est godina i bila je lipa ko san. Svaki dan kad je vodila ovce na pašu, sastajala je se s vilaman, al joj niko nije virova. Koliko god bi joj mater dala vune da oprede ili oplete bičvu, dvi, ona bi se uvik vratila urađena posla. Vile bi je po vas dan zvale, a ona bi jin se ozivala. Kad bi je njezini pitali kome se oziva, ona bi rekla da je to vile dozivaju. Niko ji nije nikad vidijo, ni čujo, a ona je rekla da su joj zabranile da kaže di se sastaju. Ozivala se samo sa oj! i čim bi je zovnile ona bi morala ić. Imala je momka iz Bušanja, Jozu Soču, i jedan dan su je njezini napali sukizin ima posla, da će ji osramotit, ako ima drugog momka da jin kaže, al ona nije ništa tila reć. Uto su je vile zovnile i ona se ljuto ozvala:''Šta me više zovete, pustite me na miru!!!''. Tadan je nestala. Tražili su je po gori, po polju, jaman, sve su obišli. Nikad je nisu našli, ni živu ni mrtvu. A po godinan bi i sad mogla bit živa.

Pokojni Ivan Mašić s Gornji Poda je iša na silo iz gornji Mašića u donje. Kad je se vraća kući jedne večeri, ujtilo ga veliko nevrime. Negdi na po puta čujo je ženski plač. Uza se nije ima nikakvog svitla, samo kišobran. Pokraj puta u drači vidijo je žensko di plače. Pita je je ko je, čija je, a ona je samo vikala: ''Pomozi, pomozi…''  i kad je sivnilo vidijo je da su joj se duge srebrene kose zaplele u draču. On ju je ispeklja iz drače i odveo svojoj kući. Nije ima nikoga nego mater. Kad su došli, u kući su našli mater i par komšinica. Vila je sidila i grijala se kod komina i sušila se od kiše. Bila je prilipa, ko nijedna cura u njizi u selu. Imala je dugu aljinu, sve do poda, al kad je sidala, vidili su joj magarećije noge. Malo su se poplašili. Davali su joj ist, al ona nije ništa tila uzest. Kad je se nevrime smirilo, pitala je Ivana da je otprati. Rekla je da će je njezini tražit, da mora ić kući. Rekla je da se ona ničega ne boji, nego ćukenja pa da bi da je isprati do na kraj sela. Ivan je upita di je njezina kuća, al ona je cilin puten mučala. Kad su došli na kraj puta rekla je: ''Gradina i Stećak, to je naše misto.''
Ujedanput dođe malo vitra i nje nesta.

To ti je bilo oko 1915. u Gornjen Prološcu u brdu. Moj pokojni ćaća Ante, Križan, Milan i morebit Paško ( za nj nisan sigurna ) išli su kresat grm za ovce - rašeljke, grma, rasta…
Kresali su u ogradi Gudeljači i kad je bilo oko podne išli su kući po ručak u selo.
Put ji je vodijo kod jame Golubinke. Za tu jamu se govorilo da se kroza nju more doć do pokojneg Jozike Mandića kuće, sve kroz brdo, jedno kilometar. Kad su došli do nje, zaustavili su se čas-dva da bace koji kamen unutra jer bi uvik čuli neke glasove iznutra.
Kad su počeli derat kamenjin unutra, začu se ženski glas: '' Nemojte bacat, ubit ćete mi dicu, glavu ćete in razbit!'' Oni su i dalje nastavili bacat i odozdal se čulo da će prolit stap mlika. A mlado ludo, oni i dalje nastavili bacat kad začuše: ''Sad će te i vi vamo doli!'' .
Kad su to čuli poplašili su se i potrčali prema kućan. Cilin puten za njiman su derala stine, al nisu nikoga vidili. Kad su ušli u selo ušli su kroz proskok u pojatu Bože Kraljevića. Cili dan od stra nisu izlazili i na kraju su zaspali. Našli su ji tek sutradan oko podne kad su puštali volove, a oni nisu smili izać, nego su zvali matere da dođu po nji. Ja san ti na Golubinki sidila sto puta, brala višnje, komišala grm, ali nikad nisan ništa ni vidila ni čula. Ali i Kraljevići i Mandići kažu da je oko nje oko podne uvik nešto bilo, da to nisu čista posla – pivac bi zapiva, a nikad ga niko nije vidijo, jerbo je najbliža kuća bila daleko kilometar.

Pradid Ivan Perčinota ti je vidijo vilu. On je bijo jedinak i po undašnjin običajima mora je nosit perčin i rećinu. Jedanput je iša u Imocki i na Plavon jezeru kod Bagini stina vidijo je tri cure di pivaju. Pomalo in je se primica da ga one ne opaze. Dok je on doša, one su pozaspale i pokrile se ponjavon. Počeo je skidat kumparan da će ga bacit po njiman, tijo i' je ganjat. Uto se jedna ko prenila i protegla, i vidijo je di joj je ispod ponjave izvirila magarećija noga. On se poplašijo da ga ne bi bacile u jezero, brže-bolje bacijo oni kumparan i pobiga. Kad je doša kući pripovidijo je to materi. Ona se naljutila da je grijota nova kumparana i sutradan otišla do stina i našla lipo složen kumparan di su bile vile.

Moj rodijak Marko Kraljević, Bog mu da pokoj, sa svojiman je sta naviše u brdu, a u polje su išli priko Kraljevića kuća. Jednon je čuo da neko piva, lipi ženski glasovi. Bivale bi Isuse veselo, ko nijedne iz njegova sela. On bi iša za njiman na konju, letijo bi, al nikad ji nije uvatijo. I pisma i cure  bi nestajale u Galjipovcu. A svi znaju da vile imaju lipe glasove i ako one to neće, nikad ji neš ujtit.

Dok smo živili u Gornjemu Prološcu imali smo konja Zekana, sivo bilog, ma bio lip Bože!
Ima je dvi dugačke, spletene grive ko nijedan konj u selu, bile su toliko duge da su se vukle po zemlji,  i vidilo se da ji nije plelo ljudsko čeljade, to su vile plele. Njega su moji strici svaki dan jutri vodili na ispašu na Jukića ledinu i kad bi popodne došli po nj da ga vrate kući, njega ne bi bilo. Oni bi se unda vratili tek primrak i našli bi ga di mirno pase tamo di su ga i pripeli. Kad bi se smrklo zavezali bi ga u pojatu i dali mu ist. Stric Ikica bi spava s konjen u zaključanoj pojati, i kad bi se u noći probudijo njega ne bi bilo za jaslan. On bi čeka da se vrati, al bi ga uvik san privarijo i zaspa bi. Ujutro kad bi se probudijo naša bi ga jaslan kako jide. Nikad nije vidijo ko to odvodi Zekana, al svi stari u selu su govorili da su ga to vile nosale.